Акције за обуку непливача и деце спроводи низ година веома успешно и наш пливачки клуб. План је углавном посвећен раду са најмлађима. Преко средстава информисања, Партизан сваке године, ујесен, пред почетак нове пливачке сезоне обавести заинтересоване родитеље да децу до десете године старости доведу на базен дворане Врачар или старог ДИФ-а у Делиградској улици. Ту започиње систематски рад. Већи број приспеле деце већ зна да плива, али постоје и они који стичу прва знања о успешном одржавању на води. Из такве масе, која броји и до седам стотина деце, селекцијом се изабере четрдесеторо који прелазе у школу пливања, где ће их клуб припремати за такмичења.

Цела група се шаље на такмичење, да би се према постигнутим резултатима издвојили најбољи који попримају статус најмлађих чланова пливачког клуба.

Дечаци и девојчице на тај начин изабрани имају право да се такмиче у конкуренцији најмлађих до десете године старости. Чим наврше прву деценију живота, аутоматски прелазе у старију екипу, такозваних млађих пионира у којој се могу такмичити још даљих две године. После навршене дванаесте године живота постају старији пионири, а уласком у петнаесту престаје њихов статус пионира и они прелазе у јуниоре.

У почетку најмлађи тренирају два пута недељно да би постепено прешли на свакодневне тренинге. Деца на базен долазе у пратњи родитеља, који са пажњом и нескривеним поносом прате рад већ правих малих спортиста. Руководство клуба и тренер организују, према потреби, родитељске састанке, на којима указују родитељима на корисност пливања, саветују их како да подесе детету исхрану, како да их одевају за доласке и одласке са тренинга, нарочито у зимско време. Појави се каткад дечак или девојчица који још увек не зна сам да се обуче, али ту су другови и другарице који помогну.

Полетарац

Једна од најуспешнијих екипа Партизанових пливача је генерација рођена 1962-63.

Са њима је у клубу започет систематски рад октобра месеца 1971. год. да би веома брзо већ, наредне године у Љубљани постали прваци међу најмлађим пливачима у Југославији. Следеће, 1973. прешавши у категорију млађих пионира с једнаким успехом су наставили такмичења. Убедљиво су у конкуренцији 23 екипе вршњака заузели прво место, да би исти успех постигли и ове године у Београду. На свом базену су од 24 трка освојили 16 првих места.

Из ове успешне генерације поникло је неколико државних рекордера. Да вам их представимо: Антонић Зоран (1963) па 800м краул, Танасковић Ненад (1962) држи три рекорда: на 50м и 100м делфин и на 200м мешовито, Вујовић Давор (1962) на 100м и 200м леђно, Бабић Милена (1962) на 200м леђно и Маловић Снежана (1962) на 800м краул.

Поред ових, најуспешнијих, боје Партизана су бранили: Копривица Матија, Матић Милан, Антонић Синиша, Поповић Петар, Сирђански Зоран, Станковић Миодраг, Јанчић Дубравка, Костић Антонија, Стевановић Ивана, Морети Олга, Томић Драгана, Радојчић Светлана, Маловић Александар, Раце Војко и Недељко Милан.

Неки од њих имали су част да бране клупске боје на интернационалним митинзима, одмеравајући снаге са вршњацима из Источне Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске. Вујовић Давор је у Загреб на једној таквој манифестацији освојио у јакој конкуренцији бронзану и сребрну медаљу, а његов клупски друг Танасковић Ненад две бронзе. У италијанском граду Тренту међу 2500 пливача наши представници су се пласирали око петог и шестог места и за екипни пласман добили леп пехар.

Ови подаци нам најбоље показују да се наши пливачи могу у почетку равноправно носити са вршњацима јаких пливачких нација, али да касније из различитих околности (услови рада и однос школе и спорта) недостижно заостану за њима.

Руководство и његови проблеми

Наведени успеси најмлађих спортиста наше големе спортске породице, не би били могући да се са њима не ради стручно у чему главну реч води тренер Ивица Матковић асистент на катедри пливања на ДИФ-у. Некадашњи дугогодишњи пливач Партизана упоредо обучава најмлађе и припрема магистарски рад из области пливања.

Тренер Матковић је једино у радном односу док сви други чланови управе раде на аматерској бази, из љубави према овом лепом и надасве корисном спорту.

Велике тешкоће у раду клуба задају недовољна новчана средства. Укупни расходи у току године крећу се у висини суме од 70 старих милиона, од чега три се утроши на плаћање базена (један час стаје од 25-30.000) а преостале две трећине па трошкове такмичења и на стипендије сениора. Дотацијама градске и републичке СОФК-е клуб покрива износ од 40 милиона динара, за остало се сналази помоћу реклама.

Ако зађемо мало дубље у систем дотација СОФК-е уочи се интересантна ствар. Клубови примају средства према оствареном успеху сениора. Велики део тих средстава одлази на најмлађе да би они једног дана такмичећи се у конкуренцији сениора повратили клубу уложена средства, која ће се и даље улагати у раду с најмлађима.