Акутни проблеми — Мирко Дамјановић: „Партизан је на путу потпуног оздрављења, ипак, не можемо дуго да чекамо“

Све до утакмице у Бору Партизан је овог пролећа пет пута гостовао и остао непоражен, а пет утакмица није успео да реши у своју корист када је био домаћин. То је куриозитет своје врсте!

На ту тему, непосредно пред пут у Бор, водили смо разговор са Мирком Дамјановићем, тренером Партизана.

ДАМЈАНОВИЋ: Потпуно умесним сматрам ваше покретање наше неефикасне игре на стадиону ЈНА. О томе смо ми у стручном штабу много расправљали. Не прихватамо тезу да је салдо бодова најважнији, мада у крајњем билансу, ако се осваја трофеј, није битно где су бодови добијени. Међутим, ми имамо обавезу да играмо најбоље што можемо пред властитом публиком. Тачно је да Партизан, као велики клуб има навијаче у читавој земљи, и дужан је да добро игра и на страни, да задовољи и у тим градовима своје навијаче.

— Али, ми ипак живимо од београдске публике. Захваљујући њеној привржености ми и у овим празним годинама имамо већи инкасо на првенственим утакмицама од нашег ривала Црвене звезде.

— Тај дуг према нашим оданим навијачима — то је оно што тешко притиска играче када изиђу на терен стадиона ЈНА. Сви ми тада осећамо појачано тај морални задатак: да треба победити, обрадовати те људе, учинити све да задовољни напусте Топчидерско брдо. На жалост, у томе најчешће не успевамо.

Где су узроци немоћи?

П. ВЕСНИК: Шта сем психолошког притиска депотенцира ваше играче када играју на сопственом терену.

ДАМЈАНОВИЋ: Пре свега, не одговара нам затворена игра противника. Ми се не сналазимо најбоље када играмо против згуснуте одбране. Уосталом, то није проблем само нашег тима, већ светског фудбала. Тешко је наћи играче који мајсторски дејствују на малом простору.

— Даље, сматрам да има грешака и у нашој игри. Пре свега, средњи играчи се исувише често инфилтрирају у прву линију напада што омета шпиц-играче одузима им је простор и доводи до стварања живих редова у зони шута противника, јер се и њихови „везни“ играчи повлаче. У таквим условима то је плус за оног који се брани, а минус за нападача. И шта бива: ми имамо иницијативу, нападамо а противник нас опасно угрожава контранападом.

— Када гостујемо ситуација је обрнута. Тамо ми играмо на препад, иницијативу и теренску надмоћ препуштамо противнику да бисмо му лакше угрозили гол. Тим пре што имамо врло брзе играче као што су Бјековић и Живаљевић. Само се тако може објаснити та апсурдност: да смо успешнији на страни него код куће.

П. ВЕСНИК: Добија се утисак да је наше играче лако избацити из „седла“?

ДАМЈАНОВИЋ: Да, они желе да у првих двадесет минута поведу са 2:0. То исто очекују и гледаоци. Када се то не оствари нервоза се увлачи у њих, напуштају колективно дејствовање и настоје да индивидуално реше утакмицу, а то је најсигурнији пут да се доживи неуспех. Уосталом, ми смо овог пролећа готово на свакој утакмици код куће морали да се боримо за изједначење, па чак и победу после вођства противника, једино је Загреб успео да нас порази.

Где је излаз?

Разговарамо о озбиљном и великом ангажовању играча на готово свакој утакмици о њиховој професионалној свести, борбености, моралу…

ДАМЈАНОВИЋ: Тачно је да се играчи максимално ангажују. Без тога не бисмо поправили свој пласман на табели. Међутим, то је само један од елемената за успех. За константно добре резултате потребно је много више. Пре свега морамо изградити систем игре у коме ће неки принципи бити стални и чиниће основу, а тактичка решења ће бити мењана зависно од противника.

— Наш је први задатак да и у комбинованом нападу будемо ефикасни као и у препад-игри. То је врло сложен посао, који тражи време. Морамо убрзати ритам игре, повећати стваралачки однос сваког појединца, а при томе поштовати колективност и хомогеност тима. Мора сваки играч добро да мисли и добро да се понаша у игри. Нема оправдања „хтео сам овако“ или „мислио сам да је то боље“: Зна се шта је наша концепција, докле се иде у слободном стваралачком односу, када и где он престаје. Пре свега, сваки појединац мора да игра са одговорношћу, да има пред собом интересе тима а не лично истицање, да схвати да се хармоничним дејствовањем увек може више постићи него личним настојањем.

Време и стрпљење

П. ВЕСНИК: Па крају смо једне сезоне коју сте ви успешно привели, јер сте прихватили тим у једном жалосном стању (у погледу духа и атмосфере) и на незавидном 14. месту на табели. Како се осећате, да ли сте сигурни?

ДАМЈАНОВИЋ: Ја нисам тражио да будем први тренер. Управа је тако одлучила. Ништа нисам обећавао, осим савесног рада. Тако је и било. Службеник сам Партизана већ десет година. Верујем у рад, а не у празне речи. Са играчима сам врло принципијелан и коректан. У почетку су моје одлуке примали са скепсом, касније су се уверили да имам исти аршин за све играче. Имао сам подршку од бивших и садашњих „партизановаца“ ван клуба и оних који са мном непосредно сарађују (Бобек, Симоновск, Кос, Лаза Радовић затим Атанацковић, Минда Јовановић), па ми је то олакшало иначе тешку ситуацију.

— Партизан је на путу потпуног оздрављења. Клуб је здрав и јединствен изнутра. Врло је јак по саставу људи у управи. Нема више никаквих моћника „у сенци“ сивих еминенција, Партизан је у потпуности прихватио и оживотворио самоуправљање. Програмска оријентација, усвојена на скупштини, мора се спровести. На томе ћемо сви заједнички радити. Заједничким снагама морамо све учинити да Партизан опет буде јак и шампионски моћан. Много је пропуштено. Не можемо дуго да чекамо.