КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Навијачи Партизана већ деценијама осећају како се у њима најжешће тресе темперамент када побеђују Црвену звезду: тада се оним троше из најагресивнијег дела свог духа. Та дивна осећања доживљена су овог пролећа на стадиону ЈНА.

И када је све казивало да ће подстакнути инерцијом те победе Бјековићева чета снажнијим чекићем ударати у наставку, „парни ваљак“ је одједном стао. Питање је сад: зашто се „црно-бели“ нису разбрујали после сјајне игре против Вележа и победе над старим ривалом?

И не само то: Партизан је некада и у поразу знао да слади душе својих навијача, јер је играо лепо, садржајно, атрактивно… Данас то није случај. Да ли је у питању играчки квалитет или су „црно-бели“ последњих година своју фантазију окренули у теме једног правца — дефанзиве, игре без игре, личног, стерилног лоптања.

Да се разумемо: нас није захватио талас хладне скепсе, јер у овом првенству нисмо гајили велика очекивања. Међутим, смета нам што су нам већ дуго одсечена крила, што смо удаљени од снова, па је прекинут онај чаробни понос на коме смо двадесет и више година васпитавани и на коме су се држали и судбина и наш оптимизам.

Наши навијачи су већ годинама притајени и ишчекују свој звездани тренутак. Они нису изгубили веру у Партизан. То је добро. Али, сад све казује да морамо окренути лист. Потребни су нам успеси, резултати и, изнад свега, игра на коју ћемо бити поносни и када се бодови губе. Нама је потребан добар оријентир, сабирање свих снага, пркос, рад и хтење да би се све то једног дана претворило у скок тигра.

Хтели бисмо да са овим првенством оде и наша последња суза за покопаном прошлошћу и да већ кроз светлост новог државног првенства будемо одређенији (у смислу вредности), стабилнији (у форми и резултатима) и мање сиромашни (по пласману).

У фудбалу сви брзо суде, лако ломе штап над главом другога, јер смо такви да једни друге не разумемо. Но, не може се рећи да за ову данашњу генерацију фудбалера Партизана нисмо имали довољно пардона, благости, разумевања… Напротив, дуго смо према њима били не само људи, већ и браћа. Сад је дошао задњи час да покажу и докажу колико вреде, шта могу и где је њихово место у аналима Партизана и југословенског фудбала.

Бреме је озбиљно. Резултати нас нагоне да се не служимо речима из сна, већ да добро сагледамо себе.

Мора се на оба ока гледати! Ко нема снаге да покрене Партизан напред, нека одустане. Отишли су велики играчи: Бобек, Чик, Милош, Зебец… па је Партизан остао и постао са својом средњом генерацијом још моћнији и успешнији. Зашто се то не би поновило сутра, са новим младићима, ако данашњи момци нису кадри за велика дела.