Представљамо вам младе: Илија Завишић озбиљно истиче своју кандидатуру за место десног крила и од тога не одустаје поред свих повремених криза

Тај слабокрвни загребачки Динамо недавно је на стадиону ЈНА озбиљно запретио да однесе оба бода. „Плави“ су водили са 2:1 и Партизан је, поред изразите теренске надмоћности, био безопасан у завршници, чак конфузан, јер се спонтано погрешном игром кроз средину није могао пробити насип испред голмана Шаровића.

И тада тренер Дамјановић повлачи спасоносан потез са клупе: извлачи из игре Миодрага Живаљевића, који је стално улазио у средину и заједно са Бјековићем редуцирао ширину терена на простор који је обележен спољним линијама шеснаестерца, и убацује младог, хитрог и разиграног Илију Завишића.

Двадесетдвогодишњи нападач интелигентно је схватио у чему су његови другови грешили и заузима место крај саме аут линије. Почиње да игра у стилу класичног крила. Чим предриблује бека упућује из трка дивне центаршутеве пред гол Динама. То из основа мења слику на терену. Партизанов финиш постаје врло убедљив. Гол виси у ваздуху. И, збиља, ускоро Бошковић постиже изједначење. Спашен је бод, али не и углед.

После завршене утакмице готово сви посетиоци понели су утисак да би Партизан добио утакмицу да је Дамјановић раније извршио замену, која је не само освежила игру, већ донела и практичне резултате.

Тих 15 минута игре хитроногог Завишића директна су инспирација за ове редове. Хтели смо да нашим читаоцима приближимо тог окретног, брзог, вештог дриблера и скромног младића.

Робинзонски аскета

Илија Завишић је Неготинац рођењем. Играо је фудбал од малих ногу, онако како то иначе чине сви малишани на периферијама у градовима које урбанизација није лишила слободних површина.

Дечак је био врло даровит. Одмах је надвисио све своје вршњаке, па је и месни клуб посегао за њим. Убрзо скреће на себе пажњу стручњака из омладинске селекције Србије. Случај је хтео да му садашњи тренер у Партизану, Мирко Дамјановић, буде и селектор када је одређен за репрезентацију јуниора Србије.

После неколико година нашли су се стари знанци на новом послу. Али, овога пута нешто мање успешно. Завишић је до Дамјановићевог преузимања дужности првог тренера био, малтене, стандардно крило. Затим шансу добија запостављени Живаљевић и Завишић се поново враћа на клупу за резервне играче.

„Нисам клонуо духом,“ објашњава насмејано млади нападач. „Знао сам да се у великом клубу мораш стално доказивати, да ништа није сигурно и да се изгубљено може повратити само добрим играма, а не причама. Прионуо сам да радим. Вежбам озбиљно и чекам своју шансу. Знам: мора доћи мојих пет минута. Можда је мој повратак у први тим сасвим близу. Чини ми се да сам неопходан када играмо код куће, а то може да ми омогући да се усталим у тиму.“

Завишић је врло кротак момак. Прича мирно, без позе и у томе нема разметљивости или хвалисања чему су иначе фудбалери склони.

Има округло лице, не нарочито изражајно. Црте су готово дечачке. Наравно, носи дугу косу као сви његови вршњаци, ведар је и мирни ток његових мисли прати осмех који се више огледа у угловима усана и очима него на лицу. Тако дознајемо да живи врло повучено, усамљенички, потпуно недруштвено. Једини му је пријатељ клупски друг Рацић са којим дели једну собу код неке породице на Славији.

Дани су врло једнолични. Између два тренинга мало се одмара, једе, чита новине или прошета. Увече биоскоп и телевизија и — то је све. Права антизвезда! Малишани не замишљају да тако изгледа живот фудбалера једног великог клуба.

Укротити будућност

Дознајемо да је Завишић после гимназијске матуре уписао Вишу економску школу. Али, и поред тога што га није захватио вртлог живота велеграда новопечени Београђанин није дао ниједан испит.

ЗАВИШИЋ: Опустио сам се, — признаје десно крило „црно-белих“. — После ових мера видим да се више не могу заносити неким обезбеђењем будућности кроз фудбал. Уосталом, и клуб ће ме терати на то да дајем испите. Таква је сад клима у југословенском спорту. Удаљио сам се од књиге. У гимназији сам још и читао. После матуре ниједну књигу нисам такао, чак ни белетристику. Листам само новине и часописе и гледам телевизију.

— Моја велика страст је филм. Без обзира ког је жанра. Прави часови релакса су они које проводим у биоскопским салама. У позоришту сам био свега два пута. Гледао сам „Косу“ и „Бубу у уху“. Знам да је то сасвим мало за оног ко се спрема да сутра буде интелектуалац. Мислим да је телевизија свему крива. Све више дајем за право оним педагозима у свету који кажу да је то „идиотска кутија“. Само зурим у екран и нисам сигуран да нашим програмом богатим свој дух.

Та неочекивана самокритика нашег саговорника натерала нас је да га упитамо како анализира себе као фудбалера.

ЗАВИШИЋ: Имам доста квалитета али и недостатака. Издржљив сам, брз, одлично дриблам, имам изграђене центаршутеве, умем да дођем у шансу, па и да дам гол. Не плашим се, играм без треме и волим фудбал.

— Највећа ми је мана што нисам неколико сантиметара виши (170). Играм слабије главом и нисам још продоран онако како то желим. Мислим да се морам обуздавати и мање бурно реаговати на одлуке судија. Ваљда је то отуд што у себи носим отпор према неправди још од малих ногу, па не умем то да задржим у себи.

— Највише волим да играм поред Боре Ђорђевића и Голца, када је на десном беку. Тада имам доста лопти, углавном добро сервираних. То много значи за једно крило. Сад већ играм са самопоуздањем, осећам да сам у форми и зато ми је жао што се првенство завршава, — рекао нам је на крају шармантни Илија Завишић.

Испратили смо га погледом. Има мек, гегајући ход фудбалера, спортски је обучен, укусно и ненаглашено. Његово самопоуздање остало је да лебди у ваздуху. Можда ће преостале два утакмице првенства показати колико је то оправдано.