ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ

Ово су дани Купа Југославије, најмасовнијег такмичења у нашој земљи, време да заборављену причу о једној Партизановој години освежимо као куриозум, као време када су „црно-бели“ имали за мегдан комплетна два тима, када су са другим тимом усталасали фудбалску Југославију…

Година 1947. Партизанов двоструки успех — првенство и замало незапамћено чудо у Купу. Партизан је освојио другу шампионску титулу, давао је седам-осам репрезентативаца. Срце је, међутим, куцало за пехар друга Тита. „Црно-бели“ су пријавили две екипе — први и други тим. И, гле чуда — прва гарнитура се спотакла у дуелу са изванредном екипом Наших крила из Земуна, већ у четврт-финалу (1:3). Остала је некаква утеха, остао је други тим у трци. Нека се бори, мислило се, па докле стигне…

А Грчевић, Лазаревић, Рацић, Пожега, Ћирић, Пилко, Марјановић, Михајловић, Радуновић и Лешков кренули су неочекиваним путем — из победе у победу!

Земунски гарнизон није био дорастао да се ухвати у коштац са Партизановом „клупом“ — 5:0 за Партизан: Нови Београд је још горе прошао — 7:0 за Партизан! Рудар из Костолца није схватио шта га је снашло — 9:0 за Партизан! Трепча из Косовске Митровице, онда и те како јака, такође није могла да се одупре — 4:2 за Партизан. Друготимци још нису изашли из анонимности, али код њих компромиса нема. Следећи ривал, Гарнизон из Пуле, је немоћан — 5:0 за Партизан! То је већ стаза успеха, продор ка еминентним клубовима. Пут је Партизанове резерве водио у Крагујевац. Грмели су фудбалери овог клуба да ће зауставити захуктале „резерве“, али мрежа им је изрешетана — 4:1 за Партизан! То је већ опомињујуће за прволигаше. Наредни противник — Сарајево. Борба „до истребљења“ и 1:0 за „црно-беле“. О тој игри писано је као о великом достигнућу Партизанових играча, па када је извлачен жреб за четвртфинале сви су стрепели од горопадних момака са Топчидерског брда. Хајдук се није бојао тог Партизановог тима, и најјачи Хајдук је грдно погрешио — било је 4:2 за Партизан! У „фабрици голова“, како је назван тада тај тим, славило се до дубоко у ноћ, до јутра скоро. Чекало се јутро и жреб за полуфиналне борбе. Жеља је била — нека падне баш Црвена звезда.

Пала је баш Црвена звезда, и две навијачке војске „вечитих ривала“, ценећи равномерно једна другу, сјатиле су се на стадион ЈНА. Борба је била велика — ривали неравноправни по именима, равноправни на терену. Звезда је тешком муком изборила 2:1, а аплауз навијача подељен је на равне части. И да не заборавимо — гол за Партизан постигао је Милован Ћирић, касније тренер Партизана и доскорашњи тренер државне репрезентације.

Наредне године ова екипа није добила шансу у Купу — штета!

Прича се завршава „другим“ делом Партизана тог времена, екипом која је гајила манир првог тима — красили су је голови у противничкој мрежи. А први тим је у тој сезони то овако чинио:

У 18 првенствених кола (29 бодова и прво место) стрелци Партизана постигли су 39 а примили 18 голова. Затим, на својој чувеној турнеји по Шведској на пет мечева против најбољих клубова ове тада фудбалске суперсиле остварили су свих пет победа уз скор — 20:5!

Шведска је тада била у неку руку и „учитељ“ нашим репрезентативним фудбалерима, јер је на Олимпијским играма у Лондону савладала југословенску репрезентацију са 3:1, у финалном мечу на Вемблију.

Тако је велики Партизанов поход на Шведску, био утеха за неуспех у Лондону, утеха изражена стилом Партизана — гол за голом. Стилом, којим се одликовао и Партизан — „феномен са клупе“ у свом чудесном јуришу на највећи трофеј југословенског фудбала.