КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Јасна Ефендић, даровита млада пливачица није дошла у Партизан као глорија од које се Земља тресе и Сунце помрачује, већ као скроман бруцош Факултета политичких наука у Београду и велика нада југословенског пливачког спорта.

Ефендићева, пореклом Босанка, одрасла у Сплиту била је члан „Морнара“ све док није матурирала. Тада је пожелела да студира политичке науке, да одабере животни позив за који у себи носи афинитет још из гимназијских скамија. Ћерка високог официра консултовала се са својим родитељима и заједнички су одлучили да девојка пређе у Београд, једини град у коме се налази такав факултет. Разуме се, студије нису значиле и крај спортске каријере. Требало је мислити и на нов клуб. Дакако, оцу (и детету које је тако васпитавано) је био најближи Партизан, па је тако и дошло до првог контакта. Изгледало је да је све у најбољем реду.

Али, клупске страсти функционера замагљују поглед и многи од њих више не резонују као зрели људи, као родитељи и они који су дужни да мисле шта ће бити са њиховим спортистима када престану са такмичењем, већ настоје да учине све само да љубоморно сачувају за свој клуб и своју средину даровитог младог члана. Тако су неразборито поступили и руководиоци „Морнара“. Нису дали исписницу Јасни Ефендић. Користили су неке анахроне прописе нашег пливачког спорта и спречили су новој чланици Партизана да две године брани боје „црно-белих“.

И не само то. У својој ниској освети иду толико далеко да чине све да се истакнута пливачица не може такмичити ни ван конкуренције на појединачном првенству државе. Мисле да ће јој тиме ударити у чело знак понижења, изазвати покајање, па дићи руке од студија, Београда и Партизана и — вратити се у Сплит.

Права етика је у томе да се воли човек због оног доброг и лепог што је у њему. Јасна је изванредан спортиста, одличан студент, паметна и врло одлучна девојка. Она врло постојано сад пролази кроз катастрофу сукоба између своје мирне савести и права да буде господар властите судбине и оног осећања кривице свих они који јој стоје на путу да оствари своје амбиције.

Дознајемо да је „Морнар“ преузео кораке да јој ни један базен у Сплиту, чак ни током оног кратког летњег боравка код родитеља, не дозволи да плива, односно тренира. Девојка безазлена и тужна посматра све то и пита се: какви су то људи који воде наш спорт? Она је тек коракнула у живот и већ је принуђена да на себи осети тај груби рељеф насиља и освете у понашању оних са којима је до јуче била тако присна.

То удаљавање духа од нормалног понашања, та ишчашења загрижених клупских функционера и тзв. локалпатриота њу изненађују и забрињавају. И пита се, како и одакле су израсле све те неизмерне залихе освете и мржње према њој? Зар и значај југословенског спорта бледи пред уским клупским интересима?!

Јасна Ефендић је млад човек. Пуна је вере и идеала. Надамо се да је та духовна посртања и морална ишчашења појединаца неће разочарати. Уосталом, већ њени резултати па Балканском шампионату потврђују да није нарушен њен унутрашњи процес изгарања и да је у свему томе остала неокрњена, здрава и амбициозна спортискиња, која је, ето, вољом других прерано схватила да у властитој магији треба гледати тајну живота.