Са једне седнице управе ФК Партизан: Два турнирска пораза од старог ривала одјекнула су болно, али сачувано присуство духа и виталност „црно-белих“ биће доказано у новом првенству

Ко би то очекивао: на две пријатељске утакмице претрпели смо два пораза од Звезде, са скором од 0:10, који драстично доказује нашу немоћ на тим утакмицама у тропском амбијенту Загреба и Новог Сада.

Резултати и игре натерале су управу фудбалског клуба да и у овим данима одмора држи седницу на којој је разматрана тренутна ситуација, извршена анализа игара на турнирима и поднесен извештај о припремама за ново првенство. Треба одмах истаћи та је то био скуп на академском нивоу. Двоструки пораз у играма са Звездом притискао је све присутне, али нико од чланова руководства клуба ни за трен није подлегао емоцијама и дискутовао навијачки. Напротив, све је стављено у реалне оквире. Разуме се, било је критичких примедби, озбиљних замерки и играчима и стручном штабу, али је иза сваке такве примедбе стајала добра намера и искрена жеља да се тако нешто више не понови.

Навијачи клуба били су често опомињани и добили су доминантно место, јер се зна да су сви они најосетљивији када је у питању стари ривал.

Замор је био пресудан

После уводне речи Драгана Глигорића, председника фудбалског клуба извештај о припремама, турнирима, играма и старту у новом првенству поднео је Мирко Дамјановић, шеф стручног штаба.

Млади стручњак је рекао да је Партизан и у Загребу и у Новом Саду показао два лица. Оно лепше, на првим играма против амбициозних домаћина, када је свеж и одморан победио и Динама и Војводину, и оно ружније — када је био декласиран од Црвене звезде.

„Убеђен сам да нас Звезда никада не би могла да победи са тако високим резултатима да смо прве утакмице на тим турнирима играли са њима или да смо их ми сачекали у оној истој позицији као они нас“, био је категоричан Дамјановић. „Уосталом, ни Звезда није доживела бољу судбину на утакмицама које је играла после 24 часа. Не треба заборавити да смо ми у припремном периоду, да те интензитет нашег рада није смањивао због турнирских утакмица, јер смо ми свој план припрема морали да испунимо. Осим тога баш тих дана у нашој земљи је владала тропска врућина, па је било тешко дисати и на трибинама, а да не истичемо колико је било потребно напора да би се трчало.“

„Разуме се, то су само делимична оправдања за наше слабе игре. Ми смо већ анализирали те утакмице на састанцима са играчима, указали им на све грешке које су починили и надамо се да смо због тих пораза сви богатији за једно велико искуство.“

„На тим турнирима није све било тако црно“, наставља Дамјановић. „Наше игре против Динама посебно у мечу са Војводином биле су на високом нивоу. Играли смо хомогено, једноставно, брзо, па и ефикасно. Охрабрује чињеница да су играчи схватили на који начин треба да се игра, како да се интерпретира концепција коју желимо да спроведемо у новом првенству. Темпо, тактика и техника су оно на шта смо бацили акценат у припремном периоду и што ће у борбама за бодове добити доминантно место у стилу наше игре.[

Без стандардног тима

Поједини руководиоци замерају стручном штабу што врши тако честе измене у тиму, па се добија утисак да још није све јасно у погледу вредности појединаца и њихових могућности адаптације на појачан тренинг и увећане захтеве савременог фудбала. Уосталом, још се не зна са каквим ће стандардним тимом наступити Партизан у првенству које је пред нама.

Као црвена нит провлачи се дилема тренера Дамјановића у погледу дефинитивне селекције. Наиме, осећа се да он жели да смелије баци у ватру младе снаге, али се оправдано прибојава да у томе не пренагли и каква ће реакција бити код оних старијих, већ афирмисаних играча, који би се у том случају нашли на клупи. Теза да су сви они имали неколико година своју шансу и да нису учинили много за углед Партизана и освајање трофеја има у себи честице истине. Међутим, питање је да ли су они који би требало да замене старије играче толико квалитетни да ће сигурно унапредити игру и пласман тима. При томе не треба заборавити да је једно играти у јуниорској конкуренцији, а нешто сасвим друго у сениорској.

Право решење можда је у средини између ове две крајности. Тачније, у синтези искуства и младости, али оној која би донела пуно хомогености, хармонију у којој би се појединци и духовно допуњавали, а не само „осећали“ у игри. Такав тим би могао у овој богатој сезони која је пред нама да одбрани, па чак и да увећа углед Партизана.

Велике невоље почивају у чињеници да ће капитен Бјековић већ у септембру у војску, да Пауновић још није спреман после војске и да Бора Ђорђевић тек ових дана треба да реши питање продужења свога уговора. Можда ће клубу добро доћи и Будишићева невоља што је закаснио да потпише уговор у иностранству, па да се врати и прикључи екипи, у се његово одсуство у одбрани видно осећа.

Ни други нису бољи

У једном слободнијем разговору са фудбалским експертима ван клуба чули смо им таква мишљења, која иду у прилог „црно-белима.“ Наиме, једино се Хајдук издваја по фонду играча и квалитету тима. Сви остали имају исте, па и веће бриге него Партизан. Реално мерећи „црно-бели“ су у могућности да саставе одличан тим. Нарочито ако Бјековић помери свој одлазак у војску за децембар. Разуме се, са спремним Пауновићем и Бором Ђорђевићем.

Да би Истатов могао да се концентрише на фудбал и пружи оно што се од њега очекује одлучено је да се најхитније реши његов стамбени проблем како би могао да доведе породицу у Београд. Он у овом тренутку слови као први голман, а алтернације су му Милић и Арсић. Потенцијални кандидат је омладинац Залад.

Бекови су искусни Бошковић и Антић, а конкуришу још два Врањеша, Томић, Вулић и Рацић. Унутрашњи бекови су Пауновић, Пејовић и Козић. Средњи ред би требало да сачињавају Бора Ђорђевић, Вукотић, Голац, А. Тодоровић, Цвитановић, Рингов, Лабус … Истурени играчи су Бјековић, Грубјешић, Завишић, Живаљевић, Николић, Бошко Ђорђевић … Сваки од наведених играча има своју специфичну тежину. Остаје само да се екипа складно укомпонује и одреди начин игре који одговара могућностима појединаца, а не да буде копија оних који су на светском првенству имали највише успеха, па су због тога постали свима узори.

Кад срце замени разум

Да још једном станемо себи на бол: вратимо се новосадској утакмици са Црвеном звездом. Сви играчи и стручно руководство пламтело је од жеље да се реваншира љутом ривалу за пораз у Загребу. За то није била потребна специјална психолошка припрема, јер су то сви носили у себи.

Већ сам почетак утакмице у Новом Саду показао је да је Партизан спреман да јуриша. Обузети жељом да постигну гол наши су момци заборавили и на неопходност да се чува сопствена мрежа. И шта бива: Партизан напада, има иницијативу, а Звезда из контранапада постиже голове. Сваки примљени гол увећава инат фудбалера „црно-белих“, који све више желе да срцем, а не главом, окрену ситуацију на терену у своју корист. И уместо изједначења долази још један гол, па још један и катастрофа постаје стварност.

Већ годинама Црвена звезда лукаво користи нервозу Партизана и на својој половини терена сачекује „осветнике“ који у превеликом хтењу заборављају на потребу равнотеже у игри и широко отварају путеве према своме голу. И тако се догађа да Звезда већ годинама не одушевљава у играма са Партизаном, али — побеђује. И како су у питању највећи ривали све се заборавља пред оним најважнијим — ко је победио.

Последњи порази су највећа поука. И све до оног дана када Партизан не уђе у меч са Звездом са жељом да остане непоражен, неће славити победу. Звезда ће за нас престати да буде црна и опет ће бити црвена (као у време када смо је побеђивали са 7:1, 6:0, 5:0, 3:0 итд.) тек онда када се будемо тако организовали да нам више не може давати голове из контранапада као што је то чинила последњих година, ми ћемо окренути теразије судбине у нашу корист.