Даниал Темим најавио жетву својих рекорда
Други август 1974. године. Стадион „Левског“ у Софији. Први дан такмичења на 33. Балканским атлетским играма. На скакалишту се налазе два врсна атлетичара. Југословен Темим и Румун Јоану.
Судије су подигле лествицу на висину од 217 см. Залет Темима. Скок и лествица остаје на свом месту. Први покушај и — успех!
Румун Јоану није више у стању да прати Партизановог скакача: отпада на овој висини.
Темим се не задовољава постигнутим резултатом. Осећа да је то „његов дан“, да може још више да скочи. Следи покушај на висини од 2,20 м. Нов залет, скок и Темим улази у историју наше атлетике.
Рођен је нов рекордер и балкански првак.
Успех Даниала Темима обележен је на величанствен начин. Оборен је нов југословенски рекорд у скоку у вис. Резултат од 2.20 м. је само потврда чињенице, да успех у Сарајеву од 16. јуна ове године није био случајан и да је Даниал Темим у овом тренутку најбољи скакач у Југославији.
С напором у Партизан
Мислимо да је ово прави тренутак да се вратимо неколико година и да се подсетимо како је започела спортска каријера младог Темима. Прича уобичајена, као и свака друга.
Атлетиком је почео да се бави 1970. године, ни он сам не зна какав га је флуид одвукао према том спорту. Можда зато што је тако хтела његова наставница Дика Гребенац; можда зато што га није привлачила кошарка, коју је играо у „Локомотиви“; можда из „ината“ родитељима, који су му у то време спречавали бављење спортом.
Како било да било, он се обрео у атлетском клубу „Вележ“, где је оберучке био прихваћен од тренера Мустафе Исовића и ту остао четири године. Од Исовића је научио много. Њему има да захвали за упућивање у све тајне скакачке вештине, за стрпљење које је током ових четири године показао, да од непознатог дечака, можда, једног дана створи шампиона.
Даровитост младог Даниала била је тако маркантно изражена, да га је тренер, истина, „тешка срца“ пустио да пређе у Партизан. Свестан да услови под којима тренира његов пулен нису најбољи, а и чињеница да је прерастао оквире „Вележа“ били су пресудни да му сам предложи одлазак из матичног клуба.
Прошле године је наступио као појачање Партизана у сусрету са Хонведом. Био је пријатељски прихваћен од другова из „црно-белог“ табора. Осећао се као код своје куће. Увидео је да је Партизан тај који може да му пружи све оно, што му је потребно да израсте у правог шампиона.
Међутим, и у његовом случају, као и у многим другим (када је реч о преласку спортиста у Партизан) била је присутна она жалосна пракса — стварање афере. Једном младом и недореченом атлетичару, који је стремио ка нечем вишем натоварено је тешко бреме скандала, који је претио да добије међурепубличке оквире. Атлетски савез БиХ у жељи да осујети прелазак Даниала у Београд и веже га за Сарајево дигао је велику прашину. Нису поштовали жељу младог човека, а ни његовог клуба, да сам бира средину у којој ће да живи, студира и бави спортом.
Ипак, све се завршило срећно и по Темима и Партизан.
Прави шампион
Доласком у Партизан, наступа прекретница у његовој спортској каријери. Иако још јуниор, Темим из дана у дан пружа обиље доказа о својим изузетним квалитетима. Има све физичке и психичке особине, које се од једног атлетичара траже: изванредан одраз, брзину, концентрацију… Он је на атлетском борилишту врло убедљива личност.
Прави шампион!
Скаче „флоп“ стилом, који је усвојио одмах после Олимпијаде у Мексику. Гледајући телевизију, постао је један од поклоника Фозберија — првог скакача на свету, који је лествицу прелетао леђима, а не грудима. Поред ових атрибута Даниал поседује један од главних квалитета: веру у своје моћи и способности.
Ипак, свестан је да мора још много да учи, јер остаје истина да се последице комотног рада, на самом почетку спортске каријере у „Вележу“, још осећају. Мада по природи брз, он у залет иде споро. Слабости су му: снага и издржљивост. То су грешке, које је заједно са новим тренером Миланом Васиљевићем, на време уочио и на њиховом отклањању радиће се тек ове зиме. Због тога што је његов тренинг у Мостару више одговарао рекреацији, тренер са њим још не ради под пуним оптерећењем.
Систематски рад, повољни услови за тренинг у Партизану и далеко интензивнији тренинг допринели су да се као спортиста осећа „стабилно“. Код њега нема наглих успона и падова. Константно напредује. Посматрајући га, нико не би рекао, да се у једном тако скромном и мирном момку крије толико самопоуздања и енергије. Нема трему за време такмичења. И без обзира на његових 19 година, понаша се као прави шампион, када су у питању резултати и борба за освајање сваког сантиметра висине.
Психички, мада прилично израстао, још је прави дечак, који прву радост, после обореног државног рекорда дели са својим оцем. Оставља скакалиште и раширених руку трчи у загрљај своме родитељу. Слика љупка и симпатична и гледалац не може да остане равнодушан према том спонтаном изливу. Била би неправда не споменути да Даниал у свом настојању да постигне оно највише, има пуну подршку својих најближих: мајке Енисе и оца Ахмета.
Веома суптилан, тешко преживљава сваки пораз, сваки неуспех и неправду. Јуниорско првенство у Загребу 1973. године, остаће му у лошој успомени, јер је „пропуштао“ све висине до 200 см, уверен да ће је као од шале прескочити. Међутим, преварио се, није успео. Остала је жал за неуспехом и искуство да ништа више неозбиљно не схвата. Тешко му је било и када су му из Савеза БиХ оспоравали прелазак у Партизан. Ти исти људи појавили су се као делиоци правде, када је требало да промени клупске боје. Али, нису нашли за потребно да му честитају два оборена рекорда од 211 см. и назив најбољег скакача у републици.
Велике жеље
Права је истина да у почетку своје спортске каријере Даниал тренинг није схватао озбиљно. Није желео да се одрекне било чега. Међутим, данас, када му се атлетика увукла у сваку пору и постала неопходна спреман је да се жртвује. Решен је и на аскетски живот само да постигне оно највише — обарање светског рекорда од 230 см. Једном речју постао је заљубљеник атлетике — њен роб.
Овој жељи се придружује и низ других жеља: да заврши на време факултет Политичких наука; да победи на Европском првенству септембра; да учествује на Олимпијским играма 1976. године када очекује и своје најбоље резултате.
Млади Темим властитом интуицијом осећа да може постићи и више од два национална рекорда и зато је спреман и на највећа самоодрицања, којих до сада није било.
Коначно, после дуго година чекања Партизанов атлетски клуб добио је једног врсног скакача, вишеструког јуниорског и сениорског рекордера чије су могућности неизмерне. Јер последњи рекордни скок од 220 см. није његова права вредност. Темимове границе су далеко више. Ако овако настави да ради сигурно ће успети да обори још неки рекорд.
Тренира два пута дневно. Када је ван стадиона, своје слободно време проводи, углавном, читајући научно фантастичне књиге — нарочито Жил Верна. Чест је посетилац биоскопа, хоби су му разгледнице. Радо је у друштву своје девојке Драгане, која је такође атлетичарка Партизана.
Један је од ретких дошљака, који није осетио жал за родним крајем. Живи и тренира у Спортском центру у Кошутњаку. Сви га воле и свуда је радо виђен и прихваћен као друг. Сувише тих и повучен за једног шампиона брзо плени симпатије околине. Међутим, уме и те како да се наљути. Тада се потпуно повлачи у себе и уме и бескрајно дуго да ћути. Претерано осетљив не реагује на неправду околине, већ се повлачи.
Ето, то би била прича о Даниалу Темиму спортисти и човеку, од кога очекујемо да настави и још увећа светлу традицију атлетског клуба Партизан, клуба који је био дуги низ година најбољи колектив у земљи.
Лична карта
Даниал Темим — Рођен је 6. марта 1955. године у Мостару. Атлетиком је почео да се бави 1970. године у мостарском „Вележу“, где је провео четири године.
Висок 1,88 см.
Тежак 70 кг.
Неожењен.
Студент прве године факултета Политичких наука.
За јуниорску репрезентацију наступио четири пута, док је боје А репрезентације бранио три пута.
Дисциплина: скок у вис.
Вишеструки јуниорски и сениорски рекордер (рекорд за млађе јуниоре оборио 1972. године скоком од 203 см.; рекорд за старије јуниоре оборио је 1973. године скоком од 211 см.; држи рекорде у сениорској конкуренцији скоковима 215 и 220 см.)
У Партизан прешао 1974. године. „Црно-беле“ боје бранио је до сада шест пута и донео сва прва места.