Драги другови,

будући да сам шездесетогодишњак а од тога готово половину свога века, поред личних невоља, непрекидно водио и бригу око „Партизана“, сматрам да имам пуно морално право да захтевам да се ово моје писмо објави у нашем листу.

Да вам се неуобичајеним тоном јавим подстрекло ме је стање у фудбалском клубу „Партизан“, које неизмењено траје низ година, а нарочито резултати рада у фудбалском клубу, који су остварени у последњој деценији, а који су недостојни имена које носи тај клуб.

Непосредан повод да вам се на овакав начин обратим, послужили су резултати које је фудбалски клуб „Партизан“ постигао у припремном периоду пред нову такмичарску сезону, као и резултати постигнути већ на самом почетку првенства.

Као оданом, озбиљном и искреном пријатељу нашег фудбалског клуба, срце ми се цепало од туге када сам гледао утакмицу против вечитог ривала на турниру у Новом Саду. Питао сам се: да ли је могуће да такви младићи, и по познавању фудбалске вештине и по односу према игри, имају право да носе дрес Партизана? И зар се оно бедно и крајње понижавајуће трчкарање наших фудбалера (не само тада, већ и сада у првенству) може уопште назвати фудбалском игром?

Ако се овом резултату против „Црвене звезде“ дода и онај у Загребу, који је још драстичнији, онда није тешко проценити каква је вредност садашњег „Партизана“. И што је најгоре, са сличним играма наставља се и даље. Примера ради навешћу утакмицу против ОФК „Београда“ где смо доживели праву катастрофу и то на домаћем терену.

Питам се с огорчењем: шта ради читав штаб плаћених стручњака у фудбалском клубу, кад не види да је најболнија тачка садашњег тима крајње низак морал, одсуство љубави према клубу и неопростива индоленција у игри? Да ли се ико у том штабу запитао: због чега је „Партизан“ у прошлој такмичарској години изгубио на свом терену онолико бодова, који су по свим правилима фудбалске логике морали бити укњижени у његову активу.

Не мање је зачуђујуће до које су мере размажени „Партизанови“ фудбалери — професионалци. Згрануо сам се када сам прочитао како свој клуб уцењују поједини играчи, заборављајући да носе дрес, којим су се некад поносили великани као што су: Бобек, Чајковски, Милутиновић, Зебец а који нису били професионалци.

Могао бих, разуме се, у овом смислу указати на читав низ других чињеница које никако не иду у прилог раду садашњег стручног руководства „Партизана“, али ћу се стрпети да видим да ли ће се ситуација изменити на боље.

По цену смањења броја тренера увео бих обавезно психолога.

На крају, у интересу светлије будућности фудбалског клуба „Партизан“, сматрам да је потребно да се зна да клуб није створен као друштво које би послужило као место ухљебљења за бивше фудбалере и садашње „мазе“, већ ради далеко племенитијих друштвених потреба.

— Стојимир Јанковић, ЈНА 92, Рума