На крају првенствене сезоне 1962/63. Партизан је имао 15 бодова више од седмопласиране Црвене звезде
ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ
Фудбалска сезона 1962/63. остаће записана златним словима не само у аналима фудбалског клуба „Партизан“, већ и у свим историјама југословенског фудбала. На крају ове бурне године на врху првенствене табеле нашли су се поново „црно-бели“ дечаци — популарне „бебе“. Био је то трећи узастопни тријумф у националном првенству, односно први шампионатски „хет-трик“ који је један југословенски клуб постигао од како се у нашој земљи закотрљала фудбалска лопта!
Овај сјајан рекорд припао је Партизану, па зато није никакво чудо што је славље његових пријатеља и симпатизера у свим крајевима земље трајало неуобичајено дуго — неколико дана после освајања титуле још се наздрављало и препричавало о јединственом подвигу. Упис нових чланова — пријатеља „црно-белих“ клуба био је у тим данима интензивнији него икада раније!
Не мање импозантан био је сам ход Партизанове фудбалске машине кроз ово првенство. Убедљиви је него у претходна два (1960-1. и 1961-2.), изборила је овог пута титулу чак са пет бодова преимућства испред другопласираног Динама. Партизан је на крају имао 40, а Загрепчани 35 бодова. У 26 мечева „црно-бели“ су доживели само два пораза(!) и забележили изванредну гол-разлику 58:22! Вечити ривал, Црвена звезда, завршила је чак на седмом месту, са читавих 15 бодова мање од Партизана!
Овај велики успех постигла је изванредно избалансирана чета, компонована од самих асова: Шошкић, — Сомболац, Јусуфи — Б. Милутиновић, Љ. Михајловић, Васовић, — 3. Чебинац, Ковачевић, Хасанагић, Галић и Виславски. Већ летимичан поглед на овај састав показује да је на неким местима у тиму дошло до промена у односу на екипу која је освојила претходне две титуле. На место десног бека поново се вратио Сомболац, који је с Јусуфијем представљао веома синхрон и уигран бековски пар. Љуба Михајловић у новој улози центархалфа био је сасвим задовољавајуће решење. Хасанагић је добио своју велику шансу као центарфор и на најбољи начин је искористио, док је Звездан Чебинац потиснуо из тима Б. Михајловића и стандардизовао се као десно крило.
Пречишћавана и цизелирана током претходне две године, екипа „беба“ је коначно добила своју праву физиономију. Пошто је била старија и искуснија за три године шампионског хода, логично је што су стручњаци с правом очекивали тек сада њен пун обол и прави домет. Зато није чудо што су се већ тада појавили визионари доброг њуха и слуха који су наговештавали већ тада да ће ова екипа уколико достигне зенит бити способна и за највеће подвиге не само у домаћем првенству већ и на најелитнијим интернационалним турнирима и такмичењима. Већ старт на турниру у Казабланки, августа те исте године (о томе смо писали у прошлом броју), освојено прво место и скупоцен 14 килограма тежак пехар од злата и сребра, одшкринули су врата наде у том смислу. А доцнији велики тријумф — пробој у финале Купа европских шампиона 1966. — потврдили су оправданост ових „пророчанстава“!
Нарочито је импоновала нападачка линија (у саставу: 3. Чебинац, Ковачевић, Хасанагић, Галић и Виславски), која је у том тренутку била несумњиво једна од најубојитијих на старом континенту, па су је новински извештачи и коментатори с правом крстили — „навала снова“!