Кроки олимпијског рекордера: Наш велемајстор Светозар Глигорић ни после више од три деценије за шаховском таблом не познаје гнев неостварених амбиција

Тешко је срести педесетогодишњака коме младост тако поиграва у лику, осећа у ходу и запажа за шаховском таблом као што је у то случај са Светозаром Глигорићем, велемајстором југословенског и светског шаха и дугогодишњим чланом Партизана.

Мало је тако живих токова, толико мисаоној активности као у каријери нашег „Глиге“. Шах је сасвим посебна реалност и људи који су њиме занесени често сунђером прелазе преко свих других реалности, остају вечни заробљеници тих 64 поља шаховске плоче и никад се не могу усправити и осетити и свет ван такмичарских дворана. Та зазиданост у тамници шаха карактеристична је за све великане ове игре. Глигорић је изузетак.

Шахиста који је освојио до сада једанаест првенстава Југославије, играо на турнирима широм свих меридијана, одиграо две стотине партија олимпијских и освојио једну златну, шест сребрних и пет бронзаних медаља свакако је изузетна спортска и људска личност.

Без непријатеља

При помену Глигиног имена свим новинарима света одмах се у перо сливају најлепше мисли. Сећања не можемо фотографисати, али она остају у нама. Сваки сусрет са Глигорићем, било на ком месту, је нов, пријатан доживљај. Зато што сеје љубав око себе, што је искрен топао, мио и праведан према себи и другима никад није имао непријатеља. Тешко је рећи да ли још има човека таквог интернационалног значаја и репутације за кога сви савременици говоре са толико одушевљења и бираних речи да ће и касније покољења према том човеку имати дубоко поштовање.

Глигин живот превасходно посвећен шаху није био живот претварања, аскетизма, безмало свети живот као што је Фишеров. Не, он је увек био овоземаљски велемајстор, ту са нама, са свим својим малим људским жељама и слабостима. Воли брза кола, ужива да игра фудбал, радо одлази на тениски терен, са посебном насладом предаје се музици и због свега тога нема времена да остари.

Можда ништа није тако суверено у Глигорићу као искреност коју носи у себи. Довољно је мало разговарати са њим, па осетити како он у души има савршен мир, како га никад не разједају завист, неиспуњене амбиције или било какве ниске медитације. Он живом прецизношћу својих речи све ставља у праве оквире. И када хвали и када критикује њему се верује. Много пре других спознао је да се свака победа плаћа поразом, па код њега није било никад оног драматичног очаја у поразу, чак ни онда када је у наставку губио већ добијене позиције. Он је изузетак међу великанима спорта који се увек трезвено пита да ли је заслужио ту срећу и колико ће она трајати.

Велики гест

Једном на турниру кандидата Глигорић је прекинуо партију са Смисловом у позицији са пешаком и квалитетом мање, па је наставак са руским велемајстором изгледао депласиран. Али због спортске јавности отишао да игра. И, гле чуда, Глига је надиграо Смислова, али му је људски било непријатно да добије ту партију и када је Смислов био у безнађу каваљерски му је понудио реми. Тај велики гест изненадио би свакога, само не оне који познају југословенског велемајстора.

„Нисам могао да добијем ту партију. Осећао бих се као да сам га преварио“, причао Глига касније. „Моја понуда није изненадила Смислова. По његовим зеницама осетио сам да је то и очекивао.“

Умерене амбиције

И ту је Глигорић био у праву. Од џентлмена, борца, часног ривала какав је он ништа се друго и није могле очекивати. Оно „осећао бих се као да сам га преварио“ било је пресудно. Тај гест најлепше илуструје Глигино схватање етике, фер-плеја и частољубља. За њега је било важније унутрашње осећање него оних пола поена које би добио у тој партији. Можда и у томе треба потражити одговор зашто наш велемајстор тако дуго траје на великој сцени светског шаха.

Можда ће некоме изгледати чудно али Глигорић се никада није припремао за првака света. Делимичан разлог лежи у томе што никада није био професионалац у шаху и што је наше друштвено схватање ове игре такво да није било вредно толико се жртвовати. Прави разлог је у томе што је наш велемајстор пре и боље од других схватио то да пад доноси личну трагедију. Нико се од његових пријатеља никад није опоравио од потреса која изазива губљење шаховске круне. Болеславски, Бронштајн, Таљ, Петросјан, Спаски до краја живота више неће бити срећни.

ГЛИГОРИЋ: Мој филозофски став према шаху формиран је са пуном реалношћу ограничених могућности да му се потпуно посветим. Чак и онда када сам осећао да за мене нема тајни у шаху које не могу да откријем моје су амбиције биле умерене.

— Ја нисам од оних бораца за таблом које победа изнова стимулише. Напротив, ја се од ње не могу лако да повратим. Чим добијем неколико партија то ме депотенцира, психички се демобилишем а то је велики хендикеп за турнирског борца. Мене подела бодова такође замара.

Глигорић је у шаху зарана пошао орлу у висине. Он је одавно дошао до места одакле се горе можда и може, али доле не може. У том свом моћном лету ка висинама све није било тако лако као што изгледа. Требало је имати много отпорних места да би се у тој непрекидној борби успело и устрајало. Само човек таквих умних и телесних моћи могао је све то да постигне а да остане неоштећена личност, да остане поштеђен најопаснијег од свих искушења — од славе која је многе одвела у страдање.

Светозар Глигорић је и данас један од најстаријих чланова Партизана, активан, виталан и поуздан. Не боји се дана када ће оставити шах. Не помишља на то али је сигурно да би, вечно скроман, желео да тај одлазак буде нечујан, неми опроштај, безгласно збогом.

Једном, када буде…