Коментар утакмице Партизан — ОФК Београд (0:2): Повредом Тодоровића Партизан је остао без правог организатора игре, па је касније све било стихија

То је био црн дан за симпатизере Партизана. Тек што су после Вележа, Ниша и Бора мало дигли главу дошао је нов, неочекиван ударац. И не само то. Игра коју су момци у белим дресовима показали била је оскудна у идејама, несигурна у одбрани и без пробојности у завршници. То је било сасвим бледо издање данашњег тима Партизана. И сад се поставља питање: које је право лице „црно-белих“ — оно које смо видели у сусрету са Вележом или ово против ОФК Београда?

По нашем мишљењу постоје два разлога којима се може правдати пораз у игри са „плавима“. Први, што је противник добио готово све дуеле на земљи и у ваздуху, што је у игру унео више жара, воље, хтења… Други, излазак младог Тодоровића био је пресудан. Без њега је игра постала толико сиромашна да више није било ниједног потеза у коме би заискрила нека мисао. Све је било препуштено индивидуалним акцијама, стихији, непланском нападу и поразној одбрани. Колико смо пута на тој утакмици носталгично помислили на Бору Ђорђевића и Момчила Вукотића. Са њима би другачије певало наше звоно.

Али, ово је прилика да се отворено постави питање зашто Пауновић не игра? Сигурно је да је једногодишње одсуствовање оставило трага на њему, али се питамо како ће он достићи пуну такмичарску форму ако не игра првенствене утакмице. Једноставно, треба ризиковати две-три утакмице и стари ас ће опет бити оно што је и пре значио за безбедност нашег гола.

Будишић није отишао у иностранство, а не игра. Зашто? Мирко Дамјановић жели да створи нов Партизан и не пита за цену. Изоставља поузданог Будишића, јер мисли на будућност, а не пита се каква ће она изгледати ако нам је садашњица јадна. Мудро је користити све расположиве играче. Нека играју најбољи, без обзира ко има какве планове, јер знамо да код фудбалера никад ништа није извесно, све се лако мења, па и намера да оду у иностранство.

Још нешто: Антић је поново пребачен у навални ред. И није оно што је на беку. А знамо да је на том месту био на списку репрезентативаца. Селектор Младинић муку мучи да нађе замену за Кривокућу, Степановића и Хаџиабдића. Опорављени Антић би се сад сигурно натурио, а да не говоримо колико би одбрана Партизана била чвршћа и сигурнија.

Халфлинија Голац, Козић, Томић не улива поверење. Голац није споран, али Козић није центархалф. Млади Томић и бек Вранеш су недопустиво спори, а велико је питање да ли је њихов играчки домет оно што је Партизану потребно. Бити спор и неокретан у савременом фудбалу — то је хендикеп који доводи у питање каријеру.

Павле Грубјешић је по свом играчком профилу шпиц-играч, ударно крило или истурени центарфор. Стављати га у средњи ред исто је што и терати мачку да пасе траву! С тим једном наш стручни штаб треба да буде начисто.

Форма Миодрага Живаљевића више се не поставља као питање. Сад је јасно да он у фудбалској игри није могао даље од почетка. Ту мислимо на његово схватање, сарадњу са играчима, тактичку надградњу, смисао за комбинацију и осећај за гол. Имати хитре ноге и спор ум — значи увек остати недоречен. Шекспир лепо каже: „Пребрз к‘о и преспор — увек касно стиже!“ А такав је наш „Живаљ“.

И поред тога што још осећамо жеравицу у грлу морамо се надати да ће све изгледати много боље када се у тиму буду појавили Пауновић, Будишић, Ђорђевић и Вукотић.