ГЛАС СА ТРИБИНЕ
Судија суди на терену, његово суђење оцењују многи — делегат утакмице, штампа и контрола суђења. Оцењује га и публика, одмах на лицу места, али се та оцена много не ферма. А она је спонтана, долази после сваког потеза — доброг или лошег — који судија учини на терену. Некад је то резак звиждук који се проломи стадионом; некад пљесак хиљада руку. Слух им око публике реагују спонтано, али са истанчаним осећањем за правду (ту не спадају они загрижени „навијачи“, који су, на жалост, не ретко и грлати, што звижде сваки пут када судија досуди било шта што је на штету „њиховог“ клуба). Публика је спремна и да опрости по коју грешку судије (ни он не може све да види), ако има поверења у њега. Она једино не трпи „два аршина“ за исти поступак. „Једна неправедна пресуда направи више зла, него многи неправедни поступци“ — говорио је стари енглески филозоф Франсис Бекон. Тако је и на фудбалској утакмици када судија лошим вођењем игре направи пометњу, не само на терену, већ и у гледалишту.
Разлози за такве поступке могу бити вишеструки. Поменућу само један — смушеност и збуњеност судије, неспособност да се у одређеној ситуацији, коју је делом и сам замутио, снађе. На правој публици је да му тада помогне да га опомене звиждуком, али да не чини испаде, оно што је недостојно спортске арене. Тада се очекује од публике да опомене и „своје“ играче који „доливају уље на ватру“ и ометају судију да обави свој посао како треба.
Суђење какво желимо имали смо прилике да видимо на малим екранима, посматрајући светски шампионат у фудбалу. Достојанствено, храбро и ауторитативно суђење — импресионирало је колико и врсна фудбалска игра. Судије се нису бавили компромисима нити се двоумили када је требало донети одлуку, нису „дискутовали“ нити се „погађали“ са играчима. Није их импресионирао ни домаћи терен. На финалној утакмици Немачка—Холандија досуђен је једанаестерац већ у првим минутима игре на штету домаћина, због старта за који би наш човек (научен већ да може и овако и онако) рекао да га је могао, а и није морао судити! Судија се није двоумио, нити се уплашио домаћих гледалаца.
Ништа горе од неодлучног, смушеног и преплашеног судије. Такав не може имати ауторитет нити водити како треба. Осим фудбалског (судијског) знања, арбитар мора имати и људске врлине. Томе је, рекох већ, лако опростити и када направи покоју грешку безгрешних нема! Само ти превиди треба да буду изузеци који потврђују правило.
И зато, судије, ослушните и глас публике те прве оцене вашег суђења која вам се „бележи“ још док нисте напунили терен.