ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Фахрудин Јусуфи:
- Рођен: 1939. године
- Играо: од 1953. до 1970.
- У клубу: Партизан; Ајнтрахт (Франкфурт)
- На месту: бека
- Репрезентативац: 50 пута
- Занимање: тренер
Један од корифеја златне генерације Партизанових „беба“, Фахрудин Јусуфи спада несумњиво у ред најелитнијих одбрамбених играча које је југословенски фудбал икада имао. Васпитаван од најранијих дана у „црно-белој“ фудбалској школи, прошао је сјајну обуку Флоријана — Цоње Матекала и годинама је био стуб одбране оног његовог непобедивог подмлатка из кога је доцније регрутована готово комплетна екипа прослављених „беба“.
Иако је могао да игра с подједнаким успехом готово на сваком месту у тиму, Јусуфи је био превасходно бек и у дресу с бројем два стекао је сва признања и високу међународну репутацију. У годинама између 1960. и 1966. спадао је у најелитнију породицу европских, па и светских бекова (!), а по мишљењу многих стручњака заједно са својим великим претходником Бранком Станковићем, представљао бу најбољи бековски тандем у историји југословенског фудбала!
По схватању улоге и задатака који се постављају пред фудбалере у дресовима с бројем два и три, Станковић и Јусуфи су такође били веома слични и може се слободно рећи да представљају (сваки у свом времену) претече типова најсавременијих бекова у свету (Ејзагира, Брајтнера и других). Она су пре свих у нашем фудбалу схватили да, поред класичних одбрамбених задатака, модеран бек мора да се активира и ангажује максимално и у нападу. Први користе најчешће слободан простор дуж аут-линије и „ускачу“ одатле у противничко поље да би неочекиваним центаршутевима с крила припремили повољне шансе својим нападачима, а не ретко су и сами реализатори!
Јасно, да би могао да буде овако комплетан играч, подједнако ефикасан у одбрани сопственог гола и опасан у нападу на противнички бек мора да поседује изванредне атлетске, техничке и друге квалитете. А Јусуфи је то могао, јер је био готово у свему натпросечан!
Иако не нарочито висок и невелике масе био је атлета од главе до пете: брз, хитар, окретан, снажан, и неустрашив — пред својим голом деловао је као „бритка сабља“, на којој су остали посечени сви противнички напади. Жилав и упоран спадао је у ред малобројних одбрамбених играча којих се ни највештијим дриблингом не можете да отарасите. Пређете ли га и пет пута остаје вам за петама све док на крају не избори лопту и постане „краљ ситуације“!
Техничка страна му је била још јача. Савршено школован, изразито талентован, по бал-техници је био испред свих бекова које смо имали, тако да се са трибина — после неке његове бравуре — често могла чути примедба: „Овај Јусуфи за бека чак исувише добро барата лоптом. Понекад му је то чак сметња — исувише много зна!“
Да ова примедба није била, без основа указује нам и једина озбиљна слабост Фахрудина Јусуфија. Због претераног техничког знања и осећања супериорност каткад се заборављао па је у надигравању и надмудривању с противником претеривао, што је повремено било фатално поготову када се то догађало у критичним метрима пред сопственим голом.
Пошто је са својим дуговима забележио први шампионски хет-трик у 60 година дугој историји нашег фудбала и стигао до финала Купа европских шампиона, 1966. године ангажован је од немачког прволигаша Ајнтрахта из Франкфурта у чијим је редовима неколико сезона био најцењенији интернационалац!