Млади Косановић мора прво да победи себе, па да свој таленат претвори у квалитет

Изванредним играма на недавно одржаном појединачном првенству Југославије у стоном тенису, Зоран Косановић је изазвао искрено дивљење љубљанске публике. Финале му је измакло, изгубио је од Савника са 2:3, икако је водио са 2:0, а у последњем — одлучујућем сету имао предност — 19:15. Морао је да се помири трећим местом, које је поделио са бившим шампионом Европе Драгутином Шурбеком.

Косановић је плавокоси двадесетогодишњак, враголаст и духовит у разговору. Рекет држи левом руком. Његова игра је увек атрактивна, нападачка, пуна егзибиционих потеза. Често, у жељи да се поигра, Косановић изгуби меч, упркос убедљивом вођству. И поред тога, остаје доследан себи и свом стилу:

„Волим да играм у дворани испуњеној до последњег места! На жалост, најчешће није тако…“

Другим речима, Зоран Косановић воли да игра пред многобројном публиком, да се исказује пред масовном „поротом“ свестан да на тај начин иза себе нешто оставља.

Живот га је научио да публика са подељеним расположењем расуђује о њему. За оне који му аплаудирају, Зоран тражи и проналази, нова допадљива изненађења у игри; за оне који га прекоревају и очински саветују да се уозбиљи, брижљиво припрема самокритичка извињења:

„Не желим да се лишим свог стила. И порази су део спорта, као и живота у осталом…“

Помислиће многи да Зоран Косановић жели да се искаже тврдоглавошћу разумљивом за младиће његових година. Међутим, његова суштина је — самосвојност.