Говори се (и међу навијачима) да нам извесни спортски новинари и извесне спортске редакције нису наклоњене. Они у Партизану трагају за „темама“ које се не могу уздићи изнад приземног „новинарства“. Покоју неконтролисану реч, немио гест и неуобичајен поступак уздижу на ниво драме и тако вештачки праве аферу. Иза таквог текста нема добре намере. Пре би се могло рећи да су производ зле намере. Штете и нашем клубу, и листу у којем се јављају и спортском новинарству уопште.

Али…

Не дајемо ли, покаткад, и сами повода и „материјала“ да се о нама пише онако како не би желели ето, читам неки дан у новинама да је капитен тима и репрезентативац Ненад Бјековић неиспраћен отишао на одслужење војног рока у Армију. До Аеродрома га је испратио само један клупски друг! Вест је остала недемантована, јер је податак, највероватније, тачан.

Шта се, заправо, догодило?

Према службеној изјави секретара фудбалског клуба (коју „Партизанов весник“ доноси у овом броју), Бјековић се, као фудбалер „познат по својој изузетној скромности“, извинио и рекао да „нема потребе“ да га неко прати. Одбио је, чак, и опроштајну вечеру, односно ручак. А „што се тога цвећа тиче“, како каже секретар „ствар је јасна“: оно се даје само за велике јубилеје или када неко напушта клуб (!). Ствар је, збиља, јасна, али није и добра. Јер — Бјековићу је требало објаснити да се он као Партизанов фудбалер већ експонирао у јавности и да је, на одређен начин, постао јавна личност чије је име везано за наш клуб и да не може бити искључиво његова приватна ствар да ли ће отићи сам на пут за Армију, или ће га неко испратити. Јер, зна се — одлазак у Армију је велики догађај у животу једног младог човека, зато су такви одласци праћени весељем у другим добрим обичајима нашег народа. То је једна лепа традиција коју би могао, ако већ није, неговати и Партизан. Уверен сам да би Бјековић имао разумевања за поштовање такве традиције и „протокол“ који мора поштовати чим се решио да изађе на фудбалску арену (то значи на јавно место). Уз то би добро дошао и букет цвећа, веће нигде не смета и никада га није много. Ништа од свега тога не би бацило сенку на Бјековићеву скромност.

Вест је мала, али са великим одјеком. Она може да наведе на погрешне закључке о међуљудским односима у клубу. Реч је о односима и гесту који нису питање администрације, већ обичаја и традиције које треба гајити у нашем клубу и не давати повода за вести које нису повољне за наш клуб.