Добро је познато да је угледни београдски ресторан „Мадера“ омиљено свратиште руководилаца, спортиста и симпатизера Црвене звезде. У том угоститељском објекту сви — од директора до помоћника кувара — навијају за „црвено-беле“. Изузетак је келнер Славко Тасић, који од детињства навија за Партизан.

Тасић је родом из Врања, али су његови родитељи, као колонисти, одмах по његовом рођењу прешли у Војводину. У тој покрајини Партизан има много навијача. У дому Тасићевих сви навијају за „црно-беле“. Још од оних дана када су играли Бобек, Чик, Милош, па касније Шошкић, Јусуфи, Галић и остали из оне сјајне генерације.

Данас није тако дивно навијати за овај славни клуб. Невоље већ дуго тешко притискују Партизан. Само правоверни навијачи остају непоколебљиви, никад се не предају. Један од оних верних и истрајних је и Славко Тасић. Стицајем околности он више од других навијача мора да подноси задиркивања, она честа боцкања сталних гостију и персонала. Стају му на бол онда када му је најтеже. Али, Тасић се не предаје. Узвраћа, бије битку речима, брани свој клуб и — нада се да ће празник поново доћи и на стадион ЈНА.

„Тако је у животу: волети, значи и патити“, каже овај бистри млади човек (30), сад већ и отац две девојчице (шестогодишње Жане и њене две године млађе сестре Зорице). „Уверен сам да после кише мора гранути сунце и чекам оне дане када ће Партизан опет бити јак и моћан као у оном интервалу од 1960. до 1966. године. Тада сам био ученик Угоститељске школе у Београду и сваки динар чувао сам само за Партизанове утакмице. Ишао сам на стадион ЈНА да се дивим и радујем. Сада су дошле ‘гладне године’. Али, ништа није за вечност. Проћи ће и то.“