КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Наполеон је рекао: „Нису ми потребни паметни генерали, већ — срећни!“ Како и у фудбалу има стратегије, онда се ова мисао може применити на ову спортску игру.

У недељу је Партизан готово цео сат играо ангажовано, добро, предузимљиво и надвисио је државног првака. На моменте је изгледало да ће Хајдук доживети мостарску репризу. И онда се догодило оно што нико од присутних није могло очекивати: Партизан сопственим слабостима, и само делом вредношћу противника, почиње да руши своју предност. У тих цигло петнаест трагичних минута блиставо вођство претворено је у — пораз!

То како је играла одбрана „црно-белих“ у тим критичним тренуцима недостојно је и малог провинцијског тима. Одједном си сви, осим часног изузетка Благоја Пауновића, остали без самопоуздања, чврстине, старта, брзине… То је била хаотична скупина изгубљених младића у беспућу. Биће се није знало ко шта у тој одбрани игра, ко кога држи, преузима. Све је било анархично, безвољно, као да су колективно остали без животних сокова. Тако грогирани брзо су пристали да буду противници разиграном Хајдуку. Искусни сплитски репрезентативци су то умели да искористе и само је брзоплетост Јерковића учинила да победа не буде изражена још једним голом више.

Та драматична утакмица која је у свему, сем самог резултата, задовољила гледалиште, имала је и свој тренутак правде. То је био онај најузбудљивији моменат када је судија Максимовић по други пут, сасвим оправдано, показао на белу тачку. Тада су Момчило Вукотић и голман Мешковић остали сами у шеснаестерцу гостију. Цео стадион се претворио у очи. Фасцинација фудбалске игре доживљавала је своју највишу тачку. Вукотић је наместио лопту и корацима уназад удаљавао се од ње. Судија Максимовић за обим помера лопту. Вукотић чини фаталну грешку: не узима је поново у руке да је лично намести. То је прави тренутак концентрације. Нико шутеру не може да намести лопту на земљу као он сам. То тренутно друговање је неопходно, јер од тог момента постоји само једна жеља: да се она упути на право место!

Вукотић није тако поступио. Био је привидно миран, мада је изнутра пламтио. Шутирао је оштро, али, авај, поред гола! Истина, у том делићу времена Мешковић је напустио гол-линију и пошао два-три корака напред. То је недопустиво и судија је требало да захтева да се ударац понови. Али, то би било одвише за једног југословенског арбитра. Максимовић нема срце ни осећај правде Енглеза Тејлора.

Све је прошло, вратити се не може. Али, остаје једна поука. Један играч који је на тако важној утакмици већ постигао гол из једанаестерца не треба још једном да изазива судбину. Вукотић је то учинио. Како, знамо сви. А тај бод је могао да окрене теразије Партизанове судбине у овом првенству. Не зато што се тренутно налазимо на претпоследњем месту, већ због игре којој је недостајао само резултат, па да се сви играчи и навијачи осете сигурним, да буду пуни самопоштовања и да ведрије дочекају наредне борбе за бодове.

Тај промашај једанаестерца има последице које се у овом тренутку не могу ни сагледати. Момчило Вукотић је сигурно имао најбоље намере. Хтео је да постигне хет-трик, да буде прави јунак дербија. Али, уместо тога постао је трагична фигура великог меча. Можда се све то могао спречити да је са клупе дошло наређење да извођач не буде двоструки стрелац, већ неки други играч. Можда… Али, ко зна да ли би и неки други момак био боље среће, јер су ту одлучивали и — нерви. Сад је све касно. Један промашај, хиљаде уздаха и очај остали су у нама. Наравно, и нада да ћемо други пут имати и онај елемент среће, који ни Наполеон није потцењивао.