Шахисти Партизана и ове године најбољи

Шах је игра која не привлачи већи број гледалаца, то је и својеврсна уметност где се потези вуку у тишини, нема овација ни звиждука. Ту су актери препуштени себи и својим мислима. Кратко, прецизно и суштински о овој игри идеје и духа изразио наш најбољи послератни такмичар, Светозар Глигорић, када је рекао: „Шах је борба са самим собом“.

Партизанови шахисти раде континуирано добро, о чему речито сведочи недавно окончани 26. шампионат Југославије. И ово такмичење је реализовано у Поречу. Са овог репрезентативног скупа екипа Партизана носи титулу најбоље у земљи. Ово им је чак осамнаести шампионски трофеј, који освајају четврти пут за редом. Да бисмо употпунили слику тријумфа навешћемо још један статистички податак: просек освојених поена по такмичару износи преко седам! Не можемо прећутати чињеницу да су све екипе играле у својим најснажнијим саставима, са такмичарима који представљају елиту домаћег шаха. Поредак по категоријама је следећи:

Сениорске плоче:

1. Партизан — 36,5 поена
2. Младост-Индустромостоградња — 36 поена
3. Црвена звезда — 33 поена итд.

Женске плоче:

1. Партизан и Младост (Смедеревска Паланка) — 11 поена
2. Младост-Индустроградња и Нови Сад — 10 поена итд.

Омладинске плоче:

1. Партизан — 14,5 поена
2. Раднички (Крагујевац) и Црвена звезда — 11,5 поена итд.

Освајању првог места допринели следећи шахисти Партизана:

1. На првој плочи је наступао наш највећи познавалац тајни 64 поља, велемајстор Светозар Глигорић. Мада лагано залази у године, његова игра и пре свега борбеност били су на завидном нивоу. Са успехом је водио екипу и освојио 5 поена из 8 партија.
2. На другој плочи је играо Бора Ивков, омладински првак света за 1951. годину. Бољи познаваоци шаха знају да је овај велемајстор донедавно био члан Црвене звезде, а сада је први пут играо за Партизан. Ивков је сакупио 5,5 поена из 9 партија.
3. За трећом таблом је седео велемајстор Милан Матуловић. Уз освојених 7 поена играо је младалачки полетно и превазишао неке своје слабости, као што је, рецимо, брзи реми кад игра црним фигурама.
4. Четврта плоча је била резервисана за Драшка Велимировића, играча који у последње време бележи запажене успехе на турнирима у земљи и иностранству. Велимировић је пре годину-две дана стекао назив велемајстора. Освојио је 6 поена.
5. Интернационални мајстор Никола Караклајић играо је на петој плочи и освојио рекордан број поена — 7,5.
6. И, коначно, за шестом таблом је седео Владимир Раичевић освојивши 6,5 поена као свој допринос тријумфу екипе.

Нотирајмо и то да је капитен екипе био шаховски мајстор Тома Ракић. На овој шаховској смотри нису наступили Остојић и омладински првак света за 1965. годину Бојан Курајица.

Женски део тима био је заступљен са две чланице. На првој плочи је Пихајлићева и сакупила 5 поена. За другом таблом је седела такмичарка Ћировић-Мелини и сакупила 5,5 поена. Овде се догодио један занимљив случај. Своје место у екипи није могла да заузме Милунка Лазаревић, јер је у то време учествовала на јаком турниру ван земље. Поставило се питање другог женског члана. Управа је одлучила да позове Мелинијеву, која је стално настањена у Француској. Она се радо одазвала позиву, допутовала у земљу и са успехом одиграла 7 партија. Неоспорно — гест вредан хвале.

Необично квалитетну игру пружили су омладинци, тако да су у многоме допринели укупној победи. Они су били заступљени са два такмичара. На првој плочи је наступао Славољуб Марјановић, прошле године други а ове трећи на омладинском првенству света. Сакупио је 7,5 поена. За другом таблом је играо Раде Миловановић, давши свој допринос победи са одличних 7 поена.

Поводом протеклог екипног шампионата државе у Поречу разговарали смо са председником шаховског клуба Партизан, Ацом Јовановићем. Он дели наше мишљење да је освајањем првог места постигнут велики успех, али је желео да осветли и нагласи нешто друго:

„Ово првенство је, пре свега, значајно по томе што су све екипе, као ретко кад, наступале у најјачим саставима“, каже председник Јовановић. „То нашем тријумфу даје посебан сјај и то је само доказ више да се у клубу добро ради. Међутим, мене је посебно импресионирао колективни дух који је прожимао екипу и велика борбеност. Један карактеристичан моменат најбоље показује какво је расположење владало у тиму. Два кола пре краја ми смо већ обезбедили прво место и многи играчи су имали понуде за разне турнире и друге обавезе код куће. Међутим, сви су они остали и играли у последња два кола као да се ради о бити или не бити. Тако је, Велимировић у последњем колу играо са Илићем, чланом Новог Сада пуних девет сати да би реми-позицију претворио — у победу. Сви смо већ ишли на проглашење победника и банкет а он је и даље играо. Ту се огледа дух борбеност и жеља за победом, који су красили наше такмичаре.

„Немам никаквих примедби на понашање било ког играча“, наставља Јовановић. „Однос између млађих и старијих био је беспрекоран у чему је својим поступцима према млађим члановима предњачио баш Светозар Глигорић. Бора Ивков је, као бивши члан Црвене звезде, први пут наступао за Партизан. Играо је борбено и никако се није могло приметити да је он наш ‘најсвежији’ члан. Дивно се уклопио у екипу. И Матуловић је учинио много за хомогеност тима и за превазилажење неких својих личних момената. Познато је да он не воли да игра пре подне, да брзо ремизира са црним фигурама а да са белим увек иде на победу. Чак је ове године долазио у сукоб са савезним капитеном Смедеревцем. Сад је прилика да нагласим да се Матуловић ни једног тренутка није издвајао неким гестом велике звезде. Играо је одлично и потврдио своју високу класу. И остали наши такмичари су показали исте позитивне особине.“

П. ВЕСНИК: На којим принципима се заснива рад у шаховском клубу и који су проблеми који вас муче?

ЈОВАНОВИЋ: Наш први задатак је масовност у раду са младима. У Југославији има сијасет талената и ми их окупљамо и омогућујемо им плански рад и бржи напредак. Свакодневно је отворена наша пионирска школа. Да је њено покретање било добро срачунат потез показује податак да су дечаци ове године заузели прво место у Србији. Са те стране немамо проблема, они се јављају на другим пунктовима. Најакутнији проблем, не само Партизана, већ нашег врхунског шаха је — нерешен статус шахиста. Зар је могуће да у нашем друштву најбољи шахисти и данас још стрепе за егзистенцију. У Партизану, на пример, практично ни један играч није у радном односу…

Излагање свога председника је употпунио и велемајстор Драшко Велимировић:

„Шах окупира целог човека, ја се данима спремам за један турнир на коме ослабим и по више килограма“, каже истакнути велемајстор. „Једина надокнада за тај труд ми је награда са неког иностраног такмичења и то само док побеђујем. А после? Морамо одлучити да ли желимо врхунски шах и ако је тако онда га и адекватно награђивати. Врхунски шахиста не може радити и у исто време спремати се за разна такмичења и учествовати на њима одсуствовавши са посла и по четрдесетак дана. Постајем помало и скептик у погледу решења овог питања. Ја, рецимо, не видим јасно себе и свој положај у друштву у тренутку када више не будем могао да играм тако добро као сада“, завршио је помало резигнирано Велимировић.

После овог ни мало веселог проблема, разведрио нас је сам Велимировић једном анегдотом из Пореча. Наиме, у мечу против Црвене звезде Велимировић је шетао салом размишљајући о току партије коју је управо играо. Желећи да седне за сто приметио је Матановића и Соколова и сео између њих. Пренуо га је општи смех у сали. Погледавши боље, видео је да седи — у табору Црвене звезде. Грешка је разумљива када се зна да су Матановић и Соколов прешли из Партизана у Звезду, мада остаје утисак да је Велимировић био сав у ватри борбе и својим прегрејаним комбинацијама.