КРОЗ НАШУ ЛУПУ

На сликама на којима има много плаве боје и плаво постаје сиво. Писати ових дана о Хатунићу излажемо се опасности да и он, који је иначе црн, постане — „сив“. Па, ипак, не можемо да се још једном, у нашем листу први пут, не вратимо на онај немили догађај, на онај кобни тренутак када је Зоран Рацић морао са терена да оде на операциони сто.

О том Хатунићевом акту зле намере доста се зна. Остаје да се запитамо како је могућно да у нашим клубовима опстоји, да игра, ломи ноге, наноси и друге теже и лакше повреде, да прети, шамара, вређа и… да и даље несметано игра фудбалер профила једног Јусуфа Хатунића. Не знамо да ли је он у својој ниској природи увек испуњен мржњом према спортском ривалу или једноставно динамика одмазде расте у самој ватри игре, па је често тај који на нашим теренима сеје ужас.

У овом тренутку нас обузима најзапетије осећање чекања. Желимо и надамо се да ће тако одлучити: Јусуфу Хатунићу више неће бити дозвољено да игра фудбал! Тај ниски менталитет Слободиног играча гледаоци више неће имати прилике да гледају, да се скандализују над оним безумљем које он демонстрира у спортским аренама настојећи да фудбалски двобој претвори у гладијаторство.

Реч имају дисциплински форуми. Капитени су већ дигли свој глас против насиља такве врсте. Можда није сувишно подсетити: лекар зна болест као лекар, болесник је зна као болесник. Нико као сам играч не може да зна колико је по фудбалски спорт погубно да се у дресу нађу такве сподобе као што је Хатунић. Његова физичка преимућства не би смела да свој израз налазе у таквим стартовима после којих се противници налазе у гипсу.

Југословенски фудбал је имао једног Бобека, Рајка, Вукаса, Милоша, Беару и… остао је без њих. Биолошка неминовност учинила је своје. И наш фудбал није потамнео и поред тога што су то биле истинске величине. Сигурни смо да ниједно око неће засузити уколико Јусуф Хатунић сутра не буде више играо. Чак ни Слобода неће ништа изгубити. Напротив, добиће, много на угледу и поштовању. Јер, када је овај силник био у војсци тузлански лигаш је и тада био на безбедној позицији на табели. Уверени смо да би Хатунићево присуство у тиму Слободе у будућности индигнирало ентузијасте овог спорта, учинило да не пожеле да виде екипу у којој може да игра фудбалер таква „репутације“.

Писац ових редова први пут у овој рубрици дозвољава да својој личности да неку важност на тај начин што ће изнети лично расположење изјавивши да никад не би гледао утакмицу Слободе уколико би у њеном тиму наступао Хатунић. Чак ни када би за дужност професионалног новинара на то нагонила. Можда овај протест делује као осмех слепог човека — беспредметан је, али остаје нада да ће многи пријатељи фудбалског спорта слично реаговати. Јер, ко још жели да види онакву сцену какву смо ми понели са утакмице Партизан — Слобода када је каријера 20-годишњег фудбалера „црно-белих“ прекинута па можда и доведена у питање. Гледаоци желе да уживају у игри, вештини, знању а не у бруталности. Ми долазимо на игралиште опуштени спремни да оживимо и узбуђења али не оне врсте које нам нуди Хатунић. Сваки његов старт инхибира нас у страху да ће се десити оно најгоре. Те муње дивљаштва нико не жели. Јер познаваоце фудбала ништа више не депотенцира него такве бруталности каквима нас богато „награђује“ Хатунић.

Зато верујемо да ће фудбалске организација наћи снаге да сачува овај спорт од таквих као што је Јусуф Хатунић!