Новица Вулић нада новог Партизановог тима

Партизан је одувек имао врсне бекове.

Треба само вратити точак његове историје, га ће у тренутку бљеснути слика Мехе Брозовића, Бруне Белина, Ратка Чолића, па Јусуфија и Радаковића.

Један млађани фудбалер има све услове, перспективу и жеље да достигне славу својих претходника. Новица Вулић пошао је путем који га може одвести до неслућених висина. Уосталом, фудбалска биографија његова најбоље говори.

Била је 1970. година, а турнир „Кварнерска ривијера“ окупио омладинце великих спортских тимова: Лидса, Милана, Интера и све наше најбоље подмлатке. Играло се сјајно, било је момака који су, ето, на почетку своје каријере деловали као фудбалски зналци, проникнути у све тајне „најлепше споредне ствари“. И тада је Вулић проглашен за најбољег, с правом, јер и је игра била и зрела и младићски надахнута.

Онда је, по логици ствари, уследио позив за омладинску репрезентацију, да Новица одигра чак 22 меча у плавом дресу.

ВУЛИЋ: Чепркао сам мало и запазио да су само Љубиша Рајковић и Душан Николић из Црвене звезде, одиграли више утакмица од мене. Па ако говорим о својим успесима, овај је сигурно најзначајнији и најдражи. А талентована је то генерација била. Рожић, Матковић, Петровић — Пижон… да не набрајам више. Сви они данас су, можда, и главни ослонци својих тимова.

П. ВЕСНИК: Боли, ваљда, што сте последњи из те генерације успели да постанете стандардни у свом тиму?

ВУЛИЋ: Стрпљив сам по природи. Није ме обесхрабрило ни то што ме је Васовић уступио Динаму из Панчева. Многи и данас сумњичаво врте главом кад су моји квалитет у питању. Али, време ће показати да су сви погрешили. Мени је двадесета и за фудбалера мојих година имам доста искуства, кроз омладинску репрезентацију, мечеве у Панчеву. Жеља ми је већа од стадиона ЈНА да будем стандардни првотимац најдражег и јединог клуба.

П. ВЕСНИК: Било је и прекида у каријери?

ВУЛИЋ: Можда ме је и то омело да постигнем више. Те исте године кад сам проглашен играчем „Кварнерске ривијере“ осетио сам болове у плућима. Нисам обраћао пажњу, мислећи да ће болови престати. Онда су ме снимили и морао сам на операцију. Говорило се да нема више фудбала за мене. Тежак је хируршки захват био, па се помислило да је једна каријера завршена. Али, победио сам сурову болест, па је награда за хиљаде претрчаних метара, за литре зноја дошла од Васовића, који ме је прикључио првом тиму.

П. ВЕСНИК: А узора, ваљда, имате?

ВУЛИЋ: Кад сам био на почетку каријере и у дечачкој машти замишљао себе на терену, увек сам био Пауновић или Степановић. Они су ми узори. Од њих учим, у игру покушавам да унесем нешто од њихових мајсторлука.

П. ВЕСНИК: Партизан овог шампионата?

ВУЛИЋ: Старт није било успешан. Тврдим: имамо један од најквалитетнијих тимова у лиги. Недостатак спортске среће основни је узрок слабог пласмана и скромног бодовног салда. Последње добре игре гарантују ведрије дане. Наши верни навијачи, какве нема ниједан клуб у земљи, ићи ће уздигнута чела. Ево, и Бора Ђорђевић игра велемајсторски, један је од најбољих у земљи, ту је и прекаљени и искусни стручњак Симоновски, што ће донети још боље резултате и пласман.

П. ВЕСНИК. Новица носи дугу косу, обележје ове данашње младежи. Воли, рече, биоскоп, музику, игра често са братом шах, мада је каже, бољи фудбалер него шахиста.

ВУЛИЋ: Време, кад нисам на стадиону, проводим код куће. Најлепше се осећам у кругу породице. Признајем и материјална ситуација не дозвољава ми сталне изласке. Отац ма је радник, брат студира, а мајка је домаћица. Ја тек сада почињем да доносим новац у кућу. А како је било пре тога? То само нас четворо знамо.

П. ВЕСНИК: Фудбал играте, а школа?

ВУЛИЋ: Све сам подредио фудбалу. Та љубав јача је од свега. Незрело сам размишљао и почео одлуку да фудбал буде моја једина професија, да кроз њега обезбедим егзистенцију за себе и породицу. Горак је хлеб фудбалски. Многи то негирају, али, нека дођу на стадион и виде како га ми зарађујемо. О школи питате, па да се похвалим — још пар испита и завршавам средњу. Озбиљно размишљам и о факултету. Оно незрело размишљање са годинама се променило. Уосталом, брат ме натерао да учим обећао сам му и — испунићу обећање.

П. ВЕСНИК: Пред вама је велики и вечити дерби. Црвена звезда је прва, да ли је фаворит?

ВУЛИЋ: Хендикеп је што неће играти Вукотић. Наши вечити ривал води на табели, што му није гаранција за успех. Шансе су подједнаке. Можда не бих смео да признам: Чини ми се да ћемо тријумфовати. Мене чека тежак задатак, чуваћу, ако будем играо, Драгана Ђајића. Не плашим се тог дуела. Ако „Џаја“ буде уштопован, рећи ће се да ја вредим. Зар не?

П. ВЕСНИК: Шта мислите о данашњем противнику — Портадауну?

ВУЛИЋ: Наш тренер Мирко Дамјановић сматра да Ирци нису лак залогај. Па ипак, јачи смо и бољи тим. Идемо у 3. коло купа УЕФА. Ова генерација гладна је међународне афирмације. Шанса је пред нама и верујем да је нећемо лако испустити.

П. ВЕСНИК: За младе вечито питање: сањате ли дрес са државним грбом?

ВУЛИЋ: Иако сам био члан омладинске репрезентације и имам неко право да очекујем такав позив ја нисам оптерећен тим размишљањима. Наравно позив за младу селекцију би ме обрадовао. Можда ће ми га Младинић и упутити.

П. ВЕСНИК: Одлике и мане?

ВУЛИЋ: Тешко је давати суд о својим квалитетима. Мислим да су ми брзина и снага основне одлике. И дуел игра задовољава. Највећи недостатак ми је слабији центаршут. Остајем после тренинга са Аранђелом Тодоровићем и увежбавам, набацујем, центрирам. Може се то исправити. Ја још увек играм у страху и грчу. Кад то прође, биће много бољих игара.

П. ВЕСНИК. Водио је Мирко Дамјановић Вулића од пионира до првог тима. Његов суд је и најкомпетентнији.

ДАМЈАНОВИЋ: Новица је фудбалер великог потенцијала и могућности. Вредан је и радан. свестан да још много мора да учи. Уколико и даље буде прилазио игри овако одговорно пред њим је лепа каријера. Можда се брзо задовољава, ипак, примећујем да се и са те стране променио.

Тмуран је и кишовит дан био. Седели смо и разговарали на стадиону. Вулић је често гледао у трибине, па речима, што су сетом обојене, изговори да ће бити најсрећнији онда кад се буде о њему говорило као о стандардном првотимцу Партизана. Сетом? Баш тако јер други клуб не може ни да замисли јер је дете Партизана.

Наишао је Бошко Ђорђевић, Новичин најбољи друг, и примети да је време за тренинг. Вулићева висока, дугокоса фигура нестаде у свлачионици, да нам остави размишљања, ваљда, реална: добија ли Партизан новог Јусуфија?