У болесничкој постељи, у присуству Хатунића, на питање репортера ТВ Сарајево да ли је прекршај био намеран, Рацић је узвратио: „То само он зна!“

Кад професионални фудбалер поломи ногу на три места, то је исто као кад би пијаниста поломио прсте једне руке. Јер, том руком, односно ногом они зарађују свој хлеб. Баш таква трагедија погодила је младог Партизановог фудбалера Зорана Рацића у тренутку када је тек закорачио на фудбалску позорницу, на његовој тринаестој првенственој утакмици за „црно-беле“.

Сада Зоран лежи у Специјалистичкој болници на Бањици и размишља о свом животу, спортској каријери, која је доведена у питање, школи, етици и зеленој фудбалској арени… Још је код њега приметан шок од удеса који га је оног кобног поподнева задесио на стадиону ЈНА. Јер, ту, на свом „буњишту“, пред својим верним навијачима, у заносу младости и усхићења, која фудбал може да произведе, само за делић секунде, у својој двадесетој години живота, упознао је и ону рапаву страну професионализма сву суровост изопачене борбе за бодове, која је присутна у нашем фудбалу. Био је покошен хладнокрвно, рутинерски, као да је то нешто сасвим уобичајено. На очиглед својих ужасних другова, играча противничког тима и незаинтересованог судије.

Зоран је страдао, али у том страдању, преко ноћи, постао је велики, постао је личност која је покренула устајале савести фудбалских радника, судијске организације, милионског гледалишта. Његова несрећа покренула је борбу која тек почиње да се распламсава, борбе за људскија односе у југословенском фудбалу, за витешко надметање, за прави спортски морал…

Већ знамо како ту тужну судбину професионалног фудбалера, када повређен остаје ван строја. Међутим, Зоран није сам. Болничка соба 318 препуна је и када није време посете. Лекари др Нешовић и др Радуловић једва имају времена да остану сами са пацијентом. Све гарнитуре фудбалера „црно-белих“ дефилују кроз Зоранову собу. Ту су другарски стисци руку, осмеси охрабрења, подршке… Свима се у очима чита: Зоране, ниси сам! Партизан не оставља свог играча на цедилу. У то се уверио и Зоран: све време боловања примаће исте принадлежности као да игра. О њему ће бити вођена посебна брига.

Ту је и Зоранов отац Пера, ватрени навијач Партизана и мајка Милка, брат Витко девојка Снежана. Они су допутовали из Ивањице, али, како рекоше, враћају се спокојни. Зоран је у добрим рукама. Вио је ту и Јусуф Хатунић. Додуше, са великим закашњењем, дошао је са екипом ТВ-Сарајево, која као да је имала само један једини циљ: питање Зорану „По вашем мишљењу, да ли је Хатунић намерно стартовао на вас?“ „То само он зна“, одговорио је Зоран, нимало осветнички, са жељом да та мора побегне од њега, да заборави. Он зна — освете нема, спортиста мора све да отрпи.

„Знам да није лако“, поручио је Зоран читаоцима „Партизановог весника“ и свим пријатељима клуба, „али потребна је јака воља. А ја је имам. Искористићу време лежања да спремим испите, а онда, када повреда прође, ето ме опет на терену, јер фудбал је моја највећа љубав.