Коментар утакмице Партизан — Вардар 3:0 (2:0)

„Оваква дивна одигравања нисам видео још од оних дана када сам играо у Партизану“, одушевљено је узвикнуо у ложи Милош Милутиновић, незаборавни ас „црно-белих“. И збиља, на утакмици са Вардаром фудбалери Партизана су играли тако зрело, толико вешто да је то било право мајсторство.

Тешко је вратити казаљке часовника уназад и сетити се када је последњих година Партизан играо тако хармонично, сигурно, надахнуто и — ефикасно. Истина, понели смо опет уверење да су стрелци „црно-белих“ искористили тек сваку трећу или четврту шансу. Можда овај податак може да послужи као најбоља илустрација неефикасности Пауновићевог тима.

Полуфиналиста југословенског купа, скопски Вардар, је екипа у којој наступају школовани фудбалери. Видело се да је својевремено тај тим водио Џина Симоновски, па смо и у игри када су били потпуно у сенци домаћина, могли на моменте да видимо нешто од оне Шпицове школе, нарочито у проигравању. Али, у фудбалу је тако: један тим игра онако како му то и противник дозволи, а не само колико је спреман. Те суботње вечери Партизан би прегазио и екипу већег потенцијала него што је Вардар. Али, то не умањује вредност скопског прволигаша.

Тим се консолидује

Партизан полако долази себи. После низа грешака које су начињене у припремном периоду и током првих кола јесењег првенства сада се екипа сређује. Нема више лутања у погледу концепције игре и састава тима. Више се и не спомиње питање „млади“ — „стари“, већ играју они који су најспремнији и најбољи.

Неколико добрих игара, чак и онда када је Партизан губио бодове, били су весник бољих дана који морају доћи. И дошли су. То је права награда за верне навијаче.

Међутим, било би опасно веровати да су сви проблеми решени. Гол-играч и даље недостаје овој екипи. Повратак Антића на бека можемо поздравити. Не знамо да ли је то била принуда или дефинитивно решење да се овај врсни играч врати на право место. У сваком случају с њим на тој страни добило се двоструко: у безбедности одбране и повећаној иницијативи у нападу. У сваком случају одбрана је на овој утакмици деловала нешто сигурније, мада то још није оно што би требало да буде.

Игра без скакача

Интересантан је играчки састав навалног реда „црно-белих“. Већина играча је мала растом. Праве спортске фигуре имају Живаљевић, Бошко Ђорђевић и Грубјешић. На жалост, ни један од њих не игра добро главом, мада Грубјешић и Живаљевић имају добар одраз. И тако је Партизан принуђен да све проблеме у нападу решава кроз комбинације, надигравање, финесу и духовит потез. Нема пробојности (недостају висина и снага) ни скочности. Сваки центаршут — то се нарочито запажало у игри са високим Тузлацима — је готово беспредметан. Може понекад да се догоди да Вукотић лукаво оде на прву стативу и да неку тако „кратку“ лопту спроведе главом у гол. Све друго је чист плен противничке одбране.

Та игра у којој се главом не постижу голови велики је хендикеп за једну екипу. То ефикасност тима срозава на половину, јер је статистика у свету потврдила да се 40 до 50 одсто голова постиже баш главом. Зато је први задатак стручног штаба да Грубјешића форсира као вођу навале и да трага за правим центарфором. Без таквог играча осцилације ће бити честе и — тужне.