ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Милош Милутиновић:
- Рођен: 1933. године
- Играо на местима: десне полутке, центарфора и деснога крила
- Репрезентативац: 33 пута
- Клубови: Партизан, ОФК Београд, Бајерн Минхен, париски Расинг и Стад Франс
Када неко почиње фудбалску каријеру на начин како је то остварио Милош Милутиновић онда је неминовно да такав игра постане фудбалски Шекспир.
Милош је као дечак из Бора дошао на тренинг омладинске репрезентације Југославије. Тада је први пут видео Београд и одушевио Београђане већ на првој утакмици. Играо је надахнуто и тако вешто као да су га учили највећи педагози. А, он је био готово самоук. Све што је знао и умео дала му је природа, једна изузетна обдареност. Био је голобрад момчић, а играо је са зрелошћу која је фасцинирала.
На омладинском турниру УЕФА у Кану репрезентација Југославије је 1951. године освојила титулу првака Европе. Најбољи играч тог турнира био је Милош Милутиновић!
Одједном су сви клубови желели да виде тог младића у својој средини. Партизан је био највештији и најбржи и Милош је дошао на стадион ЈНА. Тако је почела једна велика каријера.
Милутиновић је на пречац освојио љубитеље фудбала у нашој земљи. Играо је са таквом елеганцијом и лакоћом да се пред његовим остварењима љубитељ фудбала морао дивити без обзира на клупску опредељеност. Милош је био заљубљеник лопту, умео је с њом да учини све што зажели, а бирао је увек она најтежа, најбоља и најефикаснија решења. Милутиновић је био сјајан организатор игре али још бољи реализатор. „Паковао“ је али и побеђивао голмане.
Цео фудбалски и животни пут овог сјајног играча био је права драма. У 25 години је опасно оболео. Прешао је из Партизана у ОФК Београд када је овај био члан друге лиге. То је биле сензација за оно време: најбољи играч Југославије у тиму друге лиге! Али, Милош је остао само годину дана на Карабурми. Помогао је „плавима“ да се врате у елитно друштво и отишао у Швајцарску на операцију.
Опорављен и здрав заиграо је за минхенски Бајерн да би отплатио своју операцију. Репрезентативац, који је у касу ФСЈ унео милионе морао је да „одради“ оно што је председник клуба уложио за његово скупо лечење.
Али, једна велика каријера није прекинута. Милош је наставио да одушевљава гледаоце у Паризу. Био је члан елитног Расинга и касније Стад Франса. Имао је европско име. Остао је неостварена жеља господина Бернабеа, председника Реал Мадрида, који је желео да у свом тиму види Милоша и није постављао питање цене. Али, тада су били другачији односи у нашем фудбалу и то је било неизводљиво.
Милутиновић је по повратку из иностранства једно време још играо за ОФК Београд. И тада под притиском година, доказао је новим младим гледаоцима какав је художествен играч био, колико је многоструко његово знање и са каквом се еминентном вештином може играти фудбал и у време када суровост доминира.
Постоје играчи који су због онога што су дали ушли у историју. Милош је отишао још даље: постао је легенда! Савременици га никад неће заборавити. Припада оном најужем скупу великих незаборавних играча заједно са Бобеком, Рајком, Чиком, Беаром, Вукасом, Зебецом…
Милутиновић је престао да игра али је остао у фудбалу. Посветио се тренерском позиву. Учио је вештини лоптања играче „плавих“ лесковачке Дубочице и зрењанинског Пролетера. Све неславна имена, за такву величину. Али, Милош је хтео да почне као и сви други; хтео је себи и другима да докаже да ће и у педагошкој страни овог спорта бити тако велик као што је био играч!