Бурним аплаузом свих присутних на 14. Скупштини нашег друштва, поздрављена је једногласна одлука делегата о пријему Рагби клуба, као њеног двадесет другог самоуправног члана. Тиме је дефинитивно исправљена апсурдна, једну деценију, тешка неправда нанета аутентичном шампиону који је у јеку славе и моћи одједном нестао из наше средине! Била је то мала али заслужена сатисфакција самопрегорним рагбистима, који су иако од свих напуштени, остали верни имену друштва које су са поносом носили. Остаје да буде записано у аналима друштва, како је верна група рагбиста упорном вољом и љубављу према своме клубу успела да надјача све „сциле и харибде“ и после једанаест година избрисани клуб из „списка живих“, врати у топло окриље вољеног друштва!

За време своје десетогодишње активности, Рагби клуб је понео прегршт епитета и титула, које му и данас служе на част. У историјату рагби спорта код нас, великим словима записано је име Рагби клуба Партизан, као прве домаће рагби екипе, основане још крајем 1953. године. Први меч домаћих рагби екипа одигран је 1954. године, као увертира у Параћину а премијера 1. маја у Београду на стадиону ЈНА. Оба пута састале су се екипе Партизана и Радничког и на оба меча победили су наши рагбисти. Крајем те године освојили су прво место на првом домаћем званичном такмичењу, Купу Ослобођења Београда. Убрзо постају прави шампиони са свим атрибутима. Прваци државе три пута за редом 1959. 1960. и 1961. године освајачи Купа Југославије, победници на многим домаћим такмичењима, док на страним теренима готово да нису знали за пораз. Надалеко су чувени победоносни походи у Француску, земљу рагбија, Пољску и Италију где из Торина доносе црно-бели пругасти дрес који ускоро постаје традиционална боја друштва. Дају највећи број играча за репрезентацију Београда као и за први државни тим. Често играју на стадиону ЈНА у оквиру већих спортских приредби, као и предигру фудбалском клубу. Ретроспективно гледајући то је мали део активности и величине овог у сваком погледу узорног спортског колектива. И како апсурд и парадокс обично иду заједно, тако је и Рагби-клуб у моменту своје највеће славе и величине готово преко ноћи нестао са спортске позорнице и из вашег друштва а да се нико тада није за питао — зашто?!

Некако готово у исто време, прва генерација играча због одласка у ЈНА, завршавања студија и запослења напушта активно играње а тадашњи председник клуба Света Митровић са преосталим играчима и члановима управе не успева да одржи клуб већ дозвољава да се коначно угаси током 1963. године. Тако је од тада прошло равно једанаест година и сво то време тињала је жарка жеља прве генерације за обновом клуба и његовој рехабилитацији, док се није разбуктала позивом ветерана Загреба на реванш меч после двадесет година. После меча, још у Загребу, не чекајући повратак кући, ветерани формирају иницијативни одбор сд око педесет бивших играча из славне екипе, организују оснивачку, односно „обновитељску“ скупштину клуба и коначно бивају поново примљени за члана друштва.

„Оковани Прометеј“ нашао је снаге да се ослободи стега и да као Феникс израсте из пепела. Дилеме више нема, као ни сумње у гаранцију славних играча, сада руководитеља, да ће ускоро створити нову екипу, своју достојну замену у спорту који код нас полако али сигурно стиче све већу популарност, какву су давно превазишле многе земље Европе и света у којима је сада рагби први спорт!

На нама је да овим дивним људима, доказаним приврженицима нашег друштва, помогнемо и зажелимо од свег срца пуни успех у раду на повратку Рагби-клуба старим звезданим стазама славе и успеха на понос и дику нашег друштва и свих његових клубова.