У посети бившим асовима Партизана
Они у својим клубовима бриге пребрину суботом увече, јер се у већини европских земаља првенствени мечеви играју суботом увече, а недељом поподне нема силе која би бивше асове југословенског фудбала могла да одвоји од породичног кутка — то је дан када су они на известан начин на југословенским прволигашким теренима. Радио Београд и емисија „Време спорта и разоноде“ допире до Сент Етјена и Цириха, па је коло наше лиге значајно за многобројне југословенске фудбалере колико и мечеви које играју у дресовима иностраних клубова.
Посетили смо два бива Партизанова аса, Ивана Ћурковића (Сент Етјен) и Илију Катића (Цирих). Изразили су силну људску жељу да вас поздраве на страницама вашег листа, да вам у име живота и фудбала у туђем свету кажу колико је тамо и лепо и тешко…
Ћурковић — љубимац Сент Етјена
Француски фудбал се споро враћа на стазе старе славе. Године у запећку збивања у европском и светском фудбалу учинили су своје, па ипак, Французи су били моћнији од недаћа — на њихове стадионе — већ је друга година откако се публика масовно враћа. Француски клубови не жале новац да у своје редове доведу елитне мајсторе светског фудбала. И многи су дошли, међу њима Пауло Цезар Лима из Бразила, ових дана и Жаирзињо пакује кофере јер је Марсељ одрешио кесу. Са великим успехом за Лил игра наш репрезентативац Караси, затим Петковић. У клуб престонице Париз Сен Жермен очекују Сурбијеа из Ајакса…
„Нас Југословене цене у Француској. Мени је овде у Сент Етјену дивно. Старија ћеркица ми у обданишту учи француски језик, већ га је добро савладала“, рекао је истински ас кад смо га посетили на тренингу.
Њега је у Сент Етјену лако наћи. Утисак је да сваки грађанин овог града сваког тренутка зна где се налази Иван Ћурковић. Са железничке станице окренули смо његов кућни број телефона.
„Изволите дођите“, зачуо се глас његове супруге. „Иван је на тренингу, тамо је до 11,15 а кући долази тачно у 11,30.“
И то је заиста у секунд тачно, у 11,30 били смо у његовом породичном кругу.
„Кућа — стадион — кућа, то је моје кретање“, каже Ћурковић. „Привржен сам породици, овде ми је најлепше. Једанпут недељно клуб организује заједничке вечере за играче и њихове супруге и тада се забавимо за свих седам дана.“
Разгледамо клупске просторије, стадион, терене, срећемо навијаче који задивљено гледају свог голмана… Сент Етјен је велики клуб?
„Баш велики“, каже популарни „Ћуре“. „Односи међу људима су професионални, али присни. Клуб је богат, али новац се троши врло рационално. Имамо, на пример, клупски авион којим путујемо на сваку утакмицу. У просеку на нашим трибинама је 18.000 гледалаца. Ја сам пре месец дана потписао нови четворогодишњи уговор. Кад погледате, тридесет прва ми је, али људи из клуба желели су да се обострано обавежемо на верност уговором знатно дужим од четири године. Сент Етјен необично цени југословенске фудбалере. Овде су пре рата играли Стевовић, Ивица Бек, затим Владимир Дурковић, који је био најбољи инострани фудбалер у историји Сент Етјена, потом Спасоје Самарџић…“
Прилази нам млади Мостарац, голман Дугалић, који је резерва Ивану Ћурковићу.
„Лако је ‘Ћурету’“, каже млади Мостарац, „он овде може да буде председник општине!“
Директор клуба Пјер Гаронер бираним речима говори о бившем асу југословенског фудбала:
„Такав човек и такав спортист ретко се среће. Верујем да ћемо успети да Ћурковића заувек задржимо у нашој средини. Он ће, сигуран сам, бити и велики тренер.“
А на крају, као и па почетку нашег разговора, Ћурковићево питање: шта је то са Партизаном? Ми утакмице играмо суботом увече а недељом имам нови „меч“ — изванредно се чује Радио Београд и моји наследници у црно-белом дресу нису ни свесни колико се тресем док они играју првенствене утакмице. Много су бодова изгубили, али, очували су публику. То много значи.
О повратку у Југославију Ћурковић за сада не размишља, али…
„Све је овде лепо, али има и тешких часова. Зажелим да само један сат проведем у Партизану, па да се опет вратим. Ипак, испунићу прво овде све обавезе, а онда верујем да ћу се вратити, јер Југославије и Југословена на свету нема…
Катић страх и трепет за голмане
Станује у најлепшем делу Цириха, ваљда су оно виле швајцарских банкара око његовог стана. Сви му прозори гледају на стадион Цириха, на нов стадион Илије Катића. А три срећна голуба — он, супруга Славица и мала ћеркица — из суботе у суботу живе за татин добар шут, за гол, јер тамо се од тога живи.
„Дошао сам у Цирих као играч без наглашеног имена. Примили су ме, ето, из Партизана сам“, прича живахни Катић. „Дошао сам на први тренинг и доживео прву непријатност. Не што се тиче игре. Нису играчи Цириха бољи фудбалери од мене. Него, завршио се тај тренинг, тренер је заказао следећи, окупао сам се и кренуо пут капије. Одједном, осетих руку економа на рамену. ‘Вратите се за тренутак’ — рекао је, мада му нисам разумео ни једну немачку реч. Вратио сам се и дубоко постидео. Сви играчи су седели и чистили, своје ципеле, слагали опрему… Више ми се нешто слично никад није догодило.“
П. ВЕСНИК: Дајете голове, осам утакмица — седам голова?
КАТИЋ: Тресем мреже и то искључиво главом! — смеје се Илија. Прошле суботе у новинама је освануо велики наслов: „Илија Катић постигао гол — ногом!“ И стварно, све остале постигао сам главом.
П. ВЕСНИК: Новине пишу да једном недељно у великим робним кућама делите аутограме и да вам се то посебно плаћа?
КАТИЋ: Сад је лако, зарађујем и на тај начин. Али, тешко је било у почетку.
П. ВЕСНИК: Овде је поред фудбала обавезан и неки посао?
КАТИЋ: Да. Ја сам, у нешто скраћеном радном времену, ангажован у једном ресторану. Супруга такође. Чуо сам да у целој Швајцарској има само 74 незапослена човека! Уколико то није виц…
П. ВЕСНИК: И даље сте природни, не понашате се као звезда, а толико сте популарни у Швајцарској?
КАТИЋ: Схватио сам овде да је важније да буде популарно оно што човек ради, а не човек као старлета. Овде се од гола живи само на једној утакмици — на следећој тражи се нови. У Југославији су ме звали „електрични зец“, сад то стварно јесам. Трчим баш свих деведесет минута. То је овде први и једини услов да се успе.
П. ВЕСНИК: Да ли сте у вези с Партизаном?
КАТИЋ: На жалост, од мог клуба нисам добио ни једну разгледницу. Знам, сви имају посла, али боли то. Недељом слушам радио-пренос и тугујем због пораза „црно-белих“. Ипак, то је привремено — Партизан мора постати велики, онакав какав је био.
П. ВЕСНИК: Да ли, сте научили језик?
КАТИЋ: Врло тешко ми иде немачки, али иде некако. У ствари, морам да научим бар основне ствари.
П. ВЕСНИК: Колико ћете још остати у Цириху?
КАТИЋ: Верујем да још две-три године могу успешно да играм, а онда — повратак. Ово је за мене туђина, тешка туђина. Борим се да нешто зарадим, јер, рекох нисам овде дошао као „звезда“ и тек сам сад почео пристојно да живим. Неки наши играчи причају да су овде зарадили велики новац, хвале се. Ја, стварно, немам разлога да им верујем, јер се суочим са правим лицем професионалног фудбала.