Одигран је још један дерби. Опет је чар сусрета „вечитих ривала“ привукао седамдесет хиљада гледалаца. Чини се да је Партизан и овом приликом имао више навијача. То се најбоље могло видети када су „црно-бели“ смањивали резултат на 2:1. Све је грмело од поклика радости. Уосталом, и број застава упућивао те на констатацију да је прошло време када је Звезда имала најбројнију армију навијача. Данас у томе Партизан има примат у целој земљи.

Помало је и чудан тај феномен. Партизан већ годинама не бележи успехе. Далеко је од сваке озбиљније конкуренције да освоји неки домаћи трофеј али му навијачи не окрећу леђа. Напротив: све се више збијају око свог клуба. То је најбоља потврда да се ради о најплеменитијој врсти навијача, о онима „чисте крви“ и разборите памети. Сви знамо: у добру је лако бити добар, на муци се познају јунаци. И зато су Партизанови навијачи — јунаци.

Међутим, понекад ти навијачи прелазе границе спортског бодрења. Они млађани знају да се забораве. У радости тријумфа или тузи пораза, свеједно често показују своје неправо лице. Тада вређају противника и његове навијаче. Заборављају да није у питању непријатељ, већ спортски ривал, клуб његови спортисти и навијачи које морамо поштовати ако их већ не волимо. Мрзети неког, посебно противника на спортском пољу, недостојно је за сваког правог навијача. Викати противнику: „Цигани, Цигани…“ (а то је одјекивало на дербију, баш са „југа“ са оног дела стадиона за који се знало да припада Партизану, јер су се вијориле црно беле заставе), вређа Роме и више понижава оне који се тим повицима служе њего оне којима су намењени.

Далеко смо од тога да мислимо да су други навијачи бољи. Али, нас брину наши навијачи. Ми се овим написом не би појавили због тога што су навијачи Црвене звезде скандирали Партизановим фудбалерима: „гробари, гробари…“ То је њихова брига. Оно што ми желимо од својих присталица то је достојанствено држање, бодрење вољеног тима, а не вређање противничког. Он нас занима као спортски ривал, па према томе ако му већ нећемо аплаудирати немојмо га ни вређати. Такво држање мора да буде страно социјалистичком друштву. Наша етика не почива на мржњи, већ на љубави и поштовању.

На стадиону или у спортској хали поносни смо када наши навијачи певају, бодре своје љубимце, горе са њима у ватри борбе, радују се и пате. То је дивно, оплемењујуће. Али, када чујемо погрде, псовке, вређање и све оно што чини антинавијање тада нам због њих срам удара у образе. Зажалимо што смо дошли, јер то срозава углед Партизана, ружи једну велику и чисту традицију. Наши навијачи нису „наши“ када се не понашају достојанствено, спортски, зажарено, бучно, својски али увек разборито, увек са љубављу, никад са мржњом. Само је такво навијање достојно имена Партизана.

Ми хоћемо бодрење, али не антинавијање.