ИЗ ПЕРА НАШИХ АСОВА
Пораз у Скопљу примили смо као да нам је неко забио усијан нож у срце. Све се догодило тако неочекивано као да је невидљиви режисер био према нама крајње малициозан. Имали смо три пута лопту у рукама и ишли на „контру“ и сва три пута смо били непрецизни. А све се то догодило неколико секунди пре краја. Последњи сам ја имао лопту али сам с леђа грубо фаулиран и оборен. Судије су остале неме. Георгијевски је зграбио лопту и… остало је све познато.
Још у Скопљу смо почели психолошки да се припремамо за меч са Црвеном звездом. Сваким сатом смо убеђивали себе да ту утакмицу морамо добити. Прво, што је то најдража победа за наше навијаче према којима осећамо појачану обавезу, а друго, што само победом остајемо у трци за титулу првака потпуно равноправно са осталом тројицом кандидата.
Мој спортски пријатељ из супротног табора и саборци из репрезентације, Зоран Славнић, посебно нас је инспирисао. Његове изјаве нису одисале поштовањем према нама као противницима, чак је било у њима неке чудне самодопадљивости и ми смо на томе градили своју мотивацију. У последњем минуту игре највише сам се секирао: желео само да их победимо са 15 кошева разлике, јер сам то Славнићу обећао, пошто он носи тај број на дресу.
Изузимајући само почетак утакмице, када је постојала нека равнотежа снага, преостали ток био је сав у знаку наше премоћи. Морали смо на убедљив начин да докажемо истину: да смо бољи тим од Црвене звезде! Мислим да су и последњи скептици сад уверени у то. И још нешто: ми смо на овој утакмици били и мудрији од нашег традиционалног ривала! Сигурно постављеном тактиком из минута у минут градили смо ту најдражу победу од свих које међу кошевима можемо да остваримо.
Моји чувари Сарјановић и Славнић нису могли да ме зауставе а слично је било и са свим осталим нашим играчима и њима. Једноставно, били су немоћни пред нашом вештином, пред нашом тактиком и хтењем које није знало за препреке.
Морам да кажем да сам крив што сам дозволио да ме судије испровоцирају, па сам добио „техничку“. Али, брзо сам убедио себе да морам сачувати нерве и присуство духа и са тим штитом сам наставио да играм до краја.
У дивном расположењу, које можда да нам донесе само победа над Звездом одлазимо на пут у Швајцарску и Шпанију, где играмо две утакмице у „Купу Радивоја Кораћа“, у Барселони ћемо се видети са нашим драгим учитељем Ранком Жеравицом и ова победа биће за њега најлепши поклон.
Победили смо Звезду, али већ мислимо на оно што нас ишчекује, нарочито на недељну утакмицу са ОКК Београдом. Једна победа доноси само тренутно задовољство. Ми хоћемо ловоров венац око главе и зато морамо играти са полетом ентузијаста и мирноћом источњачких мудраца. Дух који влада у екипи, рад, озбиљности и наше амбиције обећавају нам остварење наших жеља.