ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ
Као што смо видели у прошлом броју, Партизанове „бебе“ су у сезони 1964-65, освојиле и своју четврту титулу националног првака и отиснуле се по четврти пут у највеће клупско такмичење нашег континента — Купа шампиона Европе.
Пошто су на старту успешно прескочили прве две препреке (француски првак Нант и немачки шампион Вердер) нашли су се у четвртфиналу где им је жреб одредио за противника нимало угодну екипу првака ЧССР — прашку Спарту. С обзиром на велике традиције чешког фудбала и наш негативан биланс с прашким водећим тимовима у прошлости, логична је била скепса с којом је Партизан испраћен на први меч у Праг. Оправдане стрепње повећане су озбиљним хендикепима који су погодили „црно-белу“ екипу непосредно уочи одласка: Шошкић и Ковачевић су били повређени, Бечејац кажњен, а Галић у ЈНА! С тако десеткованом екипом сви су се прибојавали високог пораза који не би давао изгледне шансе у београдском реваншу за даљи пробој у полуфинале.
Бојазни су биле оправдане. Иако смо на стадиону на Лепењском плану (2. марта) већ у 15. минуту голом Хасанагића повели са 1:0 и потпуно примирили 25.000 дотле врло бучних домаћих навијача, грешком иначе сјајног Ћурковића само шест минута доцније примили смо изједначујући гол (1:1). Реми смо успели да одржимо до одмора, али у наставку најбољи играч меча разиграни Квашњак, постигао је још два гола (дакле хеттрик), а коначни резултат је поставко Машек — 4:1!
Иако је мало ко веровао да се разлика од три гола може достићи у реваншу, ипак се 9. марта на стадиону ЈНА окупило 50.000 гледалаца. Врата потајне наде која је тињала у срцима „црно-белих“ навијача, одшкринуо је већ у 4. минуту Владица Ковачевић, када је изненада затресао мрежу иза леђа Спартиног голмана. Био је то прави шок за прилично самоуверене прашке играче и невиђена канфор-инјекција за једанаесторицу у „црно-белим“ дресовима. Као на крилима стуштили су се после водећег поготка пут противничког гола, који је био под сталном опсадом и канонадом. Епилог ових незадрживих јуриша било је изједначење резултата из Прага већ до одмора: у 23. и 29. минуту Васовић и Ковачевић су још два пута торпедовали мрежу гостију па се на полувреме отишло с резултатом 3:0 (односно 4:4 ако се рачуна и скор првог сусрета у Прагу)!
После овог великог обрта у цигло 45 минута, зар је чудно што је гледалиште дочекало почетак другог полувремена на ногама. Уз ураганско навијање, „бебе“ су кренуле од првог звиждука у наставку невиђено силином. На терену је постојао само један тим — „црно-бели“. Потпуно изгубљени, Чеси су били осуђени на улогу немих посматрача — статиста. А када је Хасанагић упутио два неодбрањива болида у њихову мрежу (5:0!), свима је на стадиону било јасно да се променити више ништа не може и да је Партизан полуфиналист Купа европских шампиона.
Крај меча гледалиште је дочекало у делиријуму одушевљења. Хиљаде навијача певало је пуним грлом химну, а они најватренији утрчали су у терен и изнели своје љубимце на рукама! Била је то, заиста, једна изузетно велика игра Партизанових „беба“, а награда за тријумф звала се — Манчестер јунајтед! Најславнији тим „колевке фудбала“, предвођен својим још славнијим асовима Чарлтоном, Бестом, Стајлсом и Денисом Лоуом требало је да допутује у Београд, као следећи противник „црно-белих“, у полуфиналу Купа шампиона. Но, о томе у наредном броју.