После дерби сусрета: Симоновски и Дамјановић признају да је Партизан, својим слабостима, омогућио Звезди да заслужено тријумфује

То вам је фудбалско правило које није написано руком човека већ неухватљивим путевима лоптачког надметања: кад играју Партизан и Звезда на стадион похрли десетине хиљада навијача. Поред оних најокорелијих, долазе и људи који фудбал посматрају искључиво на телевизијским екранима, такозвани навијачи у папучама. На дербију око 70 хиљада људи је топлу собу заменило стадионом Маракане стварајући тако декор који је нова покретачка снага за сваког фудбалера. Диван амбијент, пријатно време за ово доба године сурово тежак терен и боља игра донели су победу Црвене звезде од 3:1. Игра у целини није била нарочито квалитетна. Добрим делом због блатњавог терена, као и одсуство појединих играча (Вукотић, Петровић, Голац). Само по који блиц-потез подсетио је на времена Бобека, Милутиновића, па касније Галића, Шошкића, Хасанагића. То је сувише мало да би овај меч остао у трајном сећању фудбалских поклоника. Време ће донети још много оваквих дербија. Ипак, желећи да чујемо мериторну оцену сусрета, разговарали смо са Џином Симоновским, стручним саветником и Мирком Дамјановићем — тренером „црно-белих“.

Симоновски и Дамјановић наглашавају да је читав сплет неповољних околности допринео Партизановом поразу. Пре свега, то је одсуство Момчила Вукотића. Овај ногометни зналац игра ово првенство у одличној форми, што је потврдио и недавно у репрезентацији.

Друга непријатност је наступ недовољно опорављеног Боре Ђорђевића. Према замисли Стручног штаба битку је требало да одлучи Партизанова превласт и супериорност на средини терена, у простору маневра где су првенствено били Бора Ђорђевић и Аранђел Тодоровић. Овај први, још увек реконвалесцент није могао да на веома тешком терену пружи максимум тако да су средином „принудно“ господарили Баралић и Антонијевић.

„Ту има још неколико занимљивих момената“, наглашава Дамјановић. „Собне анализе су родиле замисао да Рефик Козић у прво време буде наш најопаснији нападач. Он је на низу утакмица показао да уме да се снађе пред противничким голом. На почетку сусрета Козић је имао повољну шансу за гол, али је његов шут зауставио голман Петровић. Да смо тада изједначили на 1:1, овај маневарски потез би добио пуно оправдање и филм самог сусрета би узео други ток. Нешто слично је успело репрезентацији када је Каталински против Норвешке прешао на позицију центарфора и са два лепа гола одлучио утакмицу нашу корист. Међутим наша несигурна одбрана је кумовала код два Звездина брза гола и ту је сусрет практично био одлучен. Желели смо да изменама и увођењем у игру Николића и Живаљевића освежимо напад што нам је донекле и успело јер је Партизан у другом полувремену био знатно бољи и имао неколико повољних шанси које су, уз већу сналажљивост неких играча морале резултирати головима.“

Двојица чланова стручног штаба Партизана наглашавају да у првом делу утакмице они искуснији играчи (првенствено Благоје Пауновић у односу на Савића а и Влада Пејовић) нису стриктно испуњавали постављене тактичке задатке. Договор је био да се игра плитка формација, да се не остави велики размак између нападачког и одбрамбеног реда, што у првом полувремену није у целости спроведено у дело. У паузи утакмице фудбалерима је указано на грешке и друго полувреме је, глобално посматрано, припало Партизану који је и смањио на 2:1. Била је то једна израђена акција, матна комбинација коју је млади Николић реализовао. Међутим, по оцени Симоновског и Дамјановића то није било довољно за преокрет тако да је пораз (кад се све сабере и одузме) заслужен, јер је Звезда играла боље. Крај меча је у ствари “одсвирао“ Џајић (уз потпуну Милићеву сарадњу) голом из слободног ударца који се лако брани.

„Наш клуб се сада налази у нешто тежој ситуацији“, желео је на крају да каже Дамјановић. „Последњих неколико кола Партизан игра добро али не осваја бодове. Тој ‘пракси’ мора доћи крај надамо се већ до краја првог дела првенства.“