Коментар утакмице Партизан — Олимпија 2:0 (1:0): По игралишту које је личило на црно тесто Вукотић и остали су били бољи од гостију, а сви заједно заслужују похвале за оно што су пружили у таквим нефудбалским условима

После кише долази сунце. Изгубили смо од Звезде и већ на следећој утакмици забележили смо победу. Можда је то сунце за навијаче Партизана помало зубато, али треба имати у виду тешке услове под којима се играла та утакмица.

Терен на стадиону ЈНА био је у почетку каљуга да би се касније претворио у тешко, лепљиво блато из кога је било тешко вадити ноге а камоли контролисати лопту. Разуме се, такви услови су више одговарали гостима, тиму који је дошао са намером да се брани. Али, фудбалери „црно-белих“ су били решени да победе све: услове и противника. И успели су. И резултат је прави одраз снага на терену.

За разлику од ранијих утакмица овога пута одбрана Партизана није била лакомислена. „Либеро“ Пејовић је увек био будно обезбеђење за Пауновића, Вулића и Антића, па се опасни контранапади гостију, који су углавном ишли преко брзог, продорног и опасног Попиводе (несуђеног играча Партизана) нису донели непријатна изненађења.

Нови стрелац

И на овом мечу млади нападач „црно-белих“ Сима Николић постигао је гол. Тај новајлија у првом тиму Партизана не делује допадљиво на први поглед. Има тешку конституцију, спор је али није без талента. Има осећај за гол долази у шансе и показао је да уме да учествује у комбинацијама, зна правовремено и на право место да упути лопту саиграчу доста се креће, добро скаче и још боље игра главом. Шут му је доста јак па је сад на њему и стручњацима да истрају.

Штета је што модерни нападач, по свом играчком профилу, Павле Грубјешић, не добија више могућности да се докаже. То је играч који несебично уноси себе у сваком тренутку утакмице и на сваком месту, мада често игра са задацима (у средњем реду) који не одговарају његовим квалитетима.

Грубјешић је прави шпиц-играч, истурени центарфор (био би права напаст, за све одбране!) или крило. Брз је, неустрашив, продоран покретљив, увек игра напетих ноздрва и спреман да казни сваку грешку противника. Није играч префињене технике или рафинмана једног Вукотића или Боре Ђорђевића. Али то је у таквој констелацији снага баш и добро. Уосталом много знају и А. Тодоровић, Завишић и Бошко Ђорђевић, па је за право једињење и потребно да су елементи супротни.

Наши репрезентативци

Анте Младинић је мало одшкринуо врата Партизану. У „А“ тиму против Норвешке играо је Вукотић а за младу репрезентацију позвани су бек Вулић и крило Завишић. Први је био у потпуности раван свим осталим репрезентативцима са једном предношћу: изједначио је резултат!

Сада се тек види какву је грешку починио Миљанић што није у СР Немачку повео Вукотића већ Павловића и Дојчиновског за које се знало да одлазе у иностранство и то што су били у експедицији наше репрезентације требало је да покрене менаџере и да им дигне цену. Али то није једина грешка коју је бивши селектор начинио.

Младинић је недавно изјавио: „Рачунам и на Бору Ђорђевића. То је велики зналац а уз то и сјајан борац. Ако буде здрав, физички спреман сигурно ће добити шансу. Ја га знам још из омладинске репрезентације као најталентованијег играча своје генерације. На жалост, остварио је много мање него што смо то очекивали, Више својом кривицом а мање грешком клуба“.