Представљамо вам ваше љубимце: У најбољим играчким годинама Ратко Рудић има три жеље: Да Партизан буде првак Европе, да дипломира и да у Монтреалу освоји златну медаљу

Не тако давно отишао је из нашег ватерпола један од најбољих играча кога је свет икада имао; отишао је Зоран Јанковић који је својим дриблинзима у води одушевљавао љубитеље овога спорта на свим меридијанима. Повукао се ватерполиста кога су шпански новинари, одушевљени његовом игром, назвали „Ел Кордобесом“, упоређујући га са својим славним тореадором.

Гол који неће пожутети

Играли су се последњи тренуци дерби меча, Партизан — Младост. Лопта је дошла до играча са бројем 4 на капици. Сви су очекивали ударац ка голу. Уследио је дриблинг. Пред њим је само голман. Још један замах руке и мрежа је остала празна. Како би рекли фудбалери — са лоптом се ушетао у мрежу. Постигнут је гол кога Бањица до тада није видела. Изведена је акција које нема у књигама. Гол који се памти. То је био незаборавни потез младог Ратка Рудића. „Рођен“ је наследник Зорана Јанковића — „Ел Кордобеса“.

Дошао је у Партизан пре четири године из сплитског Јадрана, где је још 1961. године почео као пливач. После три године пливања прелази у ватерполо екипу, да би, ево већ десет сезона, остао веран овом спорту. Последње четири године, проведене у „црно-белој“ чети, већ представљају период његових највећих успеха. Са Партизаном, већ трећу годину за редом, осваја титулу државног првака без изгубљене утакмице. Репрезентација Југославије, чији је стални члан, носилац је бронзане медаље са светског првенства у Београду и европског првенства у Бечу. Највеће признање је доживео ове године, када је по оценама извештача листа „Спортских Новости“ проглашен за најбољег ватерполисту Југославије.

„Постојала је дуго дилема Партизан или Младост“, прича Рудић. „Живео сам у Загребу, где сам завршио и гимназију. Младост је имала добар тим. Међутим, одлучило је пријатељство. Већ тада су у Партизану играли моји најбољи пријатељи, Урош и Дуле (Маровић и Антуновић). Осећао сам да ће ова екипа бити годинама без конкуренције у земљи, да ћу моћи несметано да се развијам. Као што видите нисам погрешио.“

Родио се 7. јуна 1948. године, у Београду. Отац му је био војно лице, тако да се често селио. Дуго је живео у Сплиту. Отуда и онај симпатични далматински нагласак у његовом говору. За четири године проведене у Партизану одиграо је преко триста утакмица, за репрезентацију је наступао 118 пута. Голова? — Било их је много, каже „капулица“, много више него утакмица. А надимак „капулица“ дао му је, Урош Маровић, давно на зимским припремама и до дан данас се задржао.

Три жеље

У спорту је постигао доста. Међутим, остале су неиспуњене жеље, које ће у најскоријој будућности, верује, постати стварност. Његов Партизан суверено влада домаћом сценом. Екипа која је четири пута понела титулу првака Европе, последњи пут баш 1970. године када је Рудић и дошао у Партизан (седео је на клупи али није имао право наступа), стартовала је у овогодишњем Купу европских првака са нескривеним амбицијама — поново се домоћи великог трофеја.

„Једини трофеј у клупским такмичењима који ми недостаје је титула првака Европе. Верујем да је ова екипа способна да, после четири године паузе, врати пехар победника у своје витрине. Састав нам је хомоген, веома смо јаки. Уколико по физичкој спреми будемо приближни ватерполистима из Мађарске и СССР-а, пехар поново долази у Београд.“

Друга жеља је везана за репрезентацију. Највећа спортска манифестација, Олимпијске игре, које се одржавају у Монтреалу 1976. године, није далеко. Хоће ли „плави“ поновити Мексико не зависи само од ватерполиста.

„Ова генерација може да се окити олимпијским златом“, сматра Рудић. „Међутим, није све до нас — играча. Не разумем због чега се отеже са решавањем статуса врхунских спортиста. Припреме за Олимпијаду би морале да се одвијају у једној здравој атмосфери. Нама могу пред Монтреал да поклањају „куле и градове“. Тада то ништа не значи, пошто у тим тренуцима, окупирани такмичењем. Ми и не размишљамо о материјалним средствима. Уколико желимо да се равноправно носимо са светским силама, а ми то можемо, морају нам се омогућити услови за припреме, слични условима наших главних конкурената.“

Тако говори Рудић о својим спортским жељама. Тако говори ватерполиста коме је узор Зоран Јанковић — „најбољи који се икада родио код нас“, по његовом мишљењу. Прича да је постојао један на свету бољи од њега. Био је то Мађар Ђармати — „Како је само тај играо, то је било песма“.

Када размишља о својој будућности не говори само о ватерполу. Некада је желео да заврши архитектуру. Студирао је и годину дана. Предавања и вежбе по цео дан нису могли заједно са ватерполом. Одрекао се једне љубави у корист друге. То не значи да је студије запустио. Сад је студент Више школе спољне трговине коју ће сигурно и завршити, јер, како рече, од ватерпола се не може довека живети.

Ватерполу дугује много. Омогућио му је да види скоро читав свет, да стекне много пријатеља на свим меридијанима. Зато ће једнога дана када престане да игра, наследник „Ел Кордобеса“, своје огромно знање преносити на млађе генерације.