Навијачи су лепота свих стадиона на свету. Без њих не би било ни прогреса у спорту, ни пластике и дубине до којих у играма пониру креативни појединци понесени баш унутрашњом потребом да се допадну гледаоцима.

И као што се појединци и екипе надмећу у знању, вештини, издржљивости и снази тако се исто — на свој начин — и навијачи огледају. Настоје да буду ватренији, гласнији, да реакцијама покажу како разумеју спорт и његова правила и да су, разуме се, одани својим бојама.

У свету навијачи супарничких тимова (познају се по капама, шаловима, заставама и бојама) дозвољавају себи понеко невино ћаркање, лепу иронију или језичку фигуру, али никад са намером да понизе или увреде оне друге. У нас није тако. У последње време све чешће се догађа да се појединци или читаве групе навијача Партизана и Црвене звезде и физички обрачунавају. Све више подсећамо на оне верске фанатике из Северне Ирске — католике и протестанте — који су антагонизам те врсте заоденули и у клупске боје, па се туку, премлаћују, чак и убијају.

Пре десетак дана, после утакмице Црвена звезда — Партизан (3:1), један млади радник тешко је настрадао. То је Александар Лукић (19), шофер-механичар из Земуна. Нерасположен хитао је са првим сумраком Сремском улицом према аутобусу који ће га одвести кући. Носио је под мишком савијену велику заставу црно беле боје. Био је замишљен и тужан. Прену га глас једне групе младића: „Ево гробара, хајде да га бијемо.“ То рекоше и њих десетак одједном опколише усамљеног младића. Један из те групе, кукавица нека, с леђа као из скривене бусије, замахнуо је гвозденом шипком у правцу главе навијача Партизана. Младић се инстинктивно кренуо и у магновењу подигао леву руку да са заштити. Одјекнуо је туп ударац у кост шаке. Затим још један, па још један и младић је обливен крвљу пао на влажни плочник. Видевши своје недело модерни Варвари су се разбежали. Не због ужасног призора, јер би се они, понесени ниским инстинктима, подали том уживању, већ из страха од правде.

Пролазници су дечака подигли, позвали кола хитне помоћи и несрећника одвели у земунску болницу. Тамо му је рука стављена у гипс и ушивена велика расекотина на бради. Лукић је стоички подносио све болове. Ћутао и трпео. Само је једном проговорио, када је лекар пришао да му ушије отворену рану на бради. Мирно је рекао: „Докторе, молим вас ушијте ми то да буде у облику слова ‘П’, јер сам ја навијач Партизана, па нека то буде мој трајни жиг“.

Гнев је афекат у афекту, порок у пороку. Он очас се вине и прождире као пламен перце. Тада помрачени ум може да учини свако недело. Али, када једна група младића хладно, са умишљајем и јасно изреченом намером опколи усамљеника, њиховог вршњака, у коме виде најљућег непријатеља само зато што навијачки припада другом табору, онда је то нешто што захтева да се над тим замисли друштво у целини.

Зар је клупска заслепљеност дошла до тих граница да се мрзимо, па чак и једни другима да наносимо тешке телесне повреде? Јуче је сломљена једна рука, расечена брада, проливена је крв једног младог радника. Сутра? Можда ће бити црње и горе на обе стране. Ти безумници који немају ништа заједничко са спортом а сигурно их има у сваком табору, имају неку своју реалност, неке критеријуме о љубави и мржњи које ово друштво не признаје.

Наша је жеља да се сви заједнички забринемо на „случају Лукић“ и да учинимо да се он не заборави, само зато да се нешто слично никад ни на једној страни више не догоди.