Октобарска награда додељена Бати Орлићу, тренеру ватерполиста Партизана

Човек који је четврт века своју младост посветио спорту вредан је пажње, нарочито када уз такав јубилеј као врхунац славља, дође и званично признање од друштва — Октобарска награда. Личност на коју се односе ове речи, је тренер ватерполиста Партизана, данас први стручњак југословенског ватерпола, Влахо-Бата Орлић.

Орлић је те „давне“ 1950. године скочио у базен и никако да га се „отараси“.

„Био сам члан прволигашке екипе Југа из Дубровника. Провео сам у њој осам играчких сезона, да бих се крајем 1958. преселио у Београд и приступио Партизану“, каже Орлић.

Партизан је тада имао екипу у 2. лиги, али је по доласку Орлића већ наредне, 1959. године успео да стекне статус прволигаша. После три сезоне Влахо Орлић постаје тренер.

„Моје је мишљење да је неопходно да се тренер било којег спорта некада и сам бавио активним играњем. Изузеци су људи који се можда нису активно бавили, али су били присутни од малих ногу уз спортска борилишта. Тренер мора да поседује неку унутрашњу снагу, љубав према спорту, а посебно према оном за којег се специјализовао, јер научити није довољно.

„За сам се за тренерски позив одлучио из разлога што сам веома рано спознао да то волим и да тај рад лежи. Верујем да бих и било који други посао за којих бих се одлучио исто тако предано обављао али ипак не са толико воље и жара.

„Положио сам све испите и добио звање тренера 1. разреда. Знање које сам стекао на студијама медицине, апсолвент сам, нарочито у области физиологије помогла су ми да пратим савремена достигнућа у спорту у да не осетим недостатак двогодишње школе која је била организована у Загребу за ватерполо тренере а која је нудила само једно опште знање.

„То да сам ја данас први стручњак у нас, дискутабилна је ствар. Ја годинама радим и сусрећем се са нашим стручњацима и страним колегама кроз размену мишљења прихваћам њихове идеологије и они моје.

„Ипак, ако би требало да одредим човека који је на мене утицао више од осталих одлучио бих се за Зопомниа, натурализованог Шпанца творца италијанског и шпанског ватерпола.“

Некако баш у време када је постао тренер ватерполистима Партизана Орлић је ушао у комисију која се бринула о раду ватерполо репрезентације и у шестогодишњем периоду би је њен председник.

Од 1967-1970. године није активно учествовао у њеном раду, да би последње четири године, као савезни капитен, водио наш државни тим и ту дужност ће обављати још наредне две године колико ми траје мандат.

Са Партизаном је Орлић девет пута освајао шампионску титулу, пет пута назив зимског првака Југославије, два пута Куп Југославије и четири пута био званични првак Европе, а са репрезентацијом, која се већ пола века налази у самом врху светског ватерпола, освојио је два трећа места на европским првенствима и треће место прошле године у свету.

Упитан да ли је икад помислио да напусти Партизан, Београд и Југославију и да каријеру настави негде у иностранству категорично је одговорио:

„Никада ми до сада таква помисао није падала на памет. Партизан је моја велика љубав. За њега сам се определио још пре скоро тридесет година као навијач. Понуда је било и биће, али морало би нешто посебно да се догоди да бих напустио ‘црно-беле’.“

Као последње наметало нам се питање шта је за њега значило додељивање Октобарске награде.

„То је изузетно признање мени, клубу, управи, играчима, тренерима. То није само моја награда. Ја нисам никад сам радио у клубу. Свесрдно су ми помагали Борис Чуквас, Пеђа Станојевић, Михајло Стевановић а данас и др Брковић. Колико је та награда моја, толико је и њихова.“