Једно виђење нашег непотпуног успеха: У несвакидашњој спортској атмосфери Партизан је у последњим секундама, после сјајне игре, пропустио прилику да победи милански тим. Та драма је подсетила на финални меч СССР — САД на олимпијским играма у Минхену
Кошаркаши Партизана су свој највећи међународни успех постигли прошле године освајањем другог места у Купу Радивоја Кораћа. У две финалне утакмице надиграни су од италијанске екипе Форст Канту. Ове године су „црно-бели“ ушли у исто такмичење са истим амбицијама али су се посредством жреба намерили на познату италијанску екипу Иноћенти. Знано је да се први сусрет у Милану, после прилично грубе, чак и прљаве игре од стране Миланеза, завршио победом домаћина од 16 поена разлике.
Све наде у комплетан реванш потонуле су у Београду, где је Партизан у узвратној утакмици победио „само“ са 15 поена предности (84:69). Одмах ваља напоменути да је и овај меч био прилично груб и да је протекло у наелектрисаној атмосфери.
Желимо само да укажемо на неке појаве које су испољили кошаркаши Партизана. Прва је максимално залагање и борбеност свих играча. Није било дисхармоније, ни самољубља. Ношени заглушујућим навијањем, дали су пун допринос. Штета што њихова упорност није била и адекватно награђена. Гледалиште су напустили потпуно исцрпљени, ни сами не верујући да победа од 15 поена није довољна.
Наш народ лепо каже: „Правда је спора али достижна“. Али, тога уторка била је преспора!
Атмосферу је после меча најбоље описао тренер Борислав Ћорковић:
„Жао ми је због играча и публике што је овако испало. Они су својим напором и жељом имали право на потпуну победу, заслужили су више од 15 поена…“
Друга чињеница која охрабрује је — одлична игра у одбрани. Партизан у овом првенству игра, мање-више, лоше у одбрамбеној зони и све је подредио нападу, па се не једном догодило да прими и по сто кошева на једној утакмици. На овом мечу основ је био — залагање у одбрани, што резултира скором од свега 69 примљених кошева, што се, морамо признати поодавно није догодило кошаркашима „црно-белих“. Пре утакмицу са Црвеном звездом тај податак подгрејава наше наде у победу.
Поменимо још и то да је један део штампе, па и многи навијачи и ТВ-гледаоци били склони да као јединог и искључивог кривца за неуспех виде у Жарку Зечевићу, који је неколико секунди пре краја сусрета упутио неуспео шут на кош.
Оваква мишљења су погрешна и неприхватљива. Ако већ тражимо узрок за победу мању од 16 поена, онда су то две ствари. Прво, то је податак да су скоро сви играчи „црно-белих“ промашивали кош из позиција када су били потпуно сами под обручем (такозвани „зицер“). Тако се чак догодило да Фарчић и Ђукић у једном нападу шутирају четири пута са удаљености од пола метра од обруча и — промаше сваки пут!
Друга битна ствар је чињеница да Партизан у појединим моментима, а нарочито у свом последњем, одлучујућем нападу — није имао вођу у игри, играча који би могао да нађе најбољи пут за реализацију тог напада. Нико се није одлучивао да било шта покуша, сви су стајали и додавали лопту саиграчу, сви су чекали да други оконча тај напад. Чини нам се да је у тим тренуцима Кићановић морао да узме лопту у своје руке и да нађе решење за постизање толико потребног коша. Секунде су пролазиле, а свако је од другог очекивао решење. Стога је погрешно показивати руком на Зечевића као јединог кривца.
Лице и наличје спорта
Пријатно је и лепо било видети на кошаркашкој утакмици Партизан — Иноченти међу масом црно-белих застава, капа и шалова огромну заставу „најљућег“ ривала, црвено-бели флаг Црвене звезде. Вијорила се у рукама „звездаша“, који је заборавио на клупску навијачку страст и свим срцем бодрио наше кошаркаше.
Тужни су били кошаркаши Партизана непосредно по завршетку меча и несрећно примљеног коша. Несвесни и још у шоку дуго нису могли доћи себи и поверовати да им је драгоцена победа од 17 поена била тако близу и да им је у последњих неколико секунди исклизнула из руку.
Још тужније су биле поворке стотине навијача који су на утакмици нештедимице трошили грло френетично навијајући за љубимце. Заједничка жеља и циљ били су надомак остварења, али… Сате су неки од њих провели пред халом у тишини неспособни да схвате пораз у последњим секундама.
Ружна је била слика у ходнику Палате спортова на Новом Београду, пред свлачионицом наших кошаркаша, када су познати кошаркашки стручњаци и судије вербално салетали једног од младића са записничког стола који је поштено обавио посао, нападајући га да је у одлучујућим тренуцима морао нешто да предузме („па домаћи је терен“) да је морао пустити време да тече пре убацивања лопте у игру непосредно после изведених два слободна бацања у корист Иночентија 15 секунди пре краја.