О њима ће се тек чути: Два „мала“ бека међусобним трвењем и конкуренцијом у тиму изванредно напредују и озбиљно се намећу чак и репрезентативним селекцијама
Партизан има најјачу гарнитуру бекова у земљи. Кићановић, Керкез, Латифић, Тодорић и Беравс претендују на два места у тиму. Најбољем од њих Кићановићу место у постави је увек сигурно. Репрезентативац је, такозвани високи бек, брзог је дриблинга, изванредно прецизног шута, изразитих реализаторских способности. Латифић све мање игра, припрема се да ускоро напусти Партизан. Млади Керкез у Кићановићу, као високом беку има јаку конкуренцију и у игри се најчешће налази када њега замењује, због умора или великог броја личних грешака или када ниједном од ниских бекова, такозваних „плејмекера“ ништа не полази за руком.
Нас су овом приликом превасходно интересовали Беравс и Тодорић, два даровита млада кошаркаша. Пре заједничких игара у Партизану друговали су и сарађивали у „златној“ јуниорској репрезентацији из Задра.
Данас се у Партизану надопуњују. Ако једном иде лоше замењује га други, спремнији. Ако је први добар други је бољи, пружи екипи још више. Заједнички доприносе победама.
Занимљиви су јер се још нису усталили у екипи. Никада се не зна који ће од њих заиграти, да ли ће имати прилике да уђу у игру. Зашто је то тако потражили смо одговор од њих самих.
Тодорић: „Нисам искористио шансу!“
Дошао је пре три сезоне у Партизан из краљевачког друголигаша, екипе Слоге. Прелазак није прошао незапажено. Био је први стрелац тима, један од најбољих кош-гетера 2. лиге. Обрео се у прволигашкој екипи где су га чекале многе нове улоге, велика играчка искушења. Навикао да четворица играју за њега да га непрестано кљукају лоптама ослобођен већих напора у одбрани није се најбоље снашао у измењеним условима.
ТОДОРИЋ: Далипагић је у Партизану сезону дуже од мене и своју шансу је искористио. Данас је један од наших најбољих кошаркаша, сигуран репрезентативац.
— Кићановић је још бољи пример. Он се винуо у сам врх после две сезоне проведене у Партизану. Ја нисам искористио понуђену ми шансу.
— У екипи има пет бекова, конкуренција је веома јака и играју они који су у форми. Очекивао сам да ћу прве године (1972/1973) играти добро и осигурати место. Нисам се снашао. Највише пажње посвећивао сам игри у одбрани кошаркашком ставу. То је проузроковало слабљење мојих шутерских способности. Напустио сам устаљени начин шутирања, дуго лутао тражећи нов.
Тодорићева улога у данашњој екипи „црно-белих“ је улога организатора игре и често „фластерисање“ уз најбољег противничког играча. Сетимо се његових изванредних партија на утакмицама против Црвене звезде када је сјајним чувањем Симоновића добрим делом допринео победи свог тима. На недавно играној утакмици, у Купу Радивоја Кораћа, у Милану држао је прекаљеног снајперисту и одличног организатора напада Јелинија, који је у другом делу меча дао само два коша.
ТОДОРИЋ: Боли ме то што ваше колеге у извештајима са утакмица величају допринос кош-играча запостављајући нас који имамо друге, ништа мање значајне улоге. Моје су амбиције, када је у питању репрезентација веома велике, селектор Новосел није у ситуацији да прати све утакмице Партизана, верујем да чита новинске извештаје да из њих стиче утисак о спремности појединаца међу које и ја спадам.
— Мислим да ако желим да будем члан репрезентације морам на свакој утакмици за клуб да играм добро, да проведем и игри најмање 30 минута. То је засад немогуће. Када екипи не иде мења се један центар и „плејмекер“, ја или Беравс. То утиче на наш каснији допринос.“
Било је интересантно чути шта Тодорић мисли које су његове предности у односу на Беравса, а који недостаци.
ТОДОРИЋ: Бржи сам од Беравса, чешће користим продоре под кош. Бора има сигурнији шут са полудистанце. Имао сам све до недавно неправилан кошаркашки став, често сам губио равнотежу. То се најчешће примећивало када би ме неки противнички бек возао лоптом по терену. Трудим се да све недостатке искореним, да добре своје игре учиним још бољим.
Беравс: „Најмање је од мене зависило…“
Већ је седам година кошаркаш Партизана. Прошао је кроз све његове селекције, био међу најбољим стрелцима јуниорске екипе. Данас иза себе има четири сезоне проведене у најбољој екипи. Како то да он највећа нада Партизана један од најбољих играча који су поникли у његовом подмлатку још није обезбедио место међу првих пет играча?
БЕРАВС: То није зависило од мене или боље најмање је зависило од мене. Тренирам максимално, најредовитији сам. Концепција игре, конкуренција, тренер — то су узроци. Почетком ове сезоне играо сам мало, што се приближавао крај првог дела све више, а сада истрчавам у првој постави.
— По мени екипа никада не може да има пет реализатора. Тренери нон-стоп инсистирају на игри у одбрани. То стоји. Одбрана је прва ствар. Али зар није супротан доказ то што су сви наши репрезентативци у врху лигашке листе стрелаца (!). Ја сам некада као и Тодорић у јуниорским данима био изразит кош-играч, да бих данас тај стил игре променио за готово 180 степени. Најтеже ми падају измене тренера после доброг почетка. Изгубим критеријум, осећај за игру, не знам зашто сам изведен, а осећам да сам добро играо. Једино оправдање видим у тренуцима када ме умор савлада па ме изведе на клупу да бих се освежио. Запитам се често како би требало да играм да бих целу утакмицу провео на паркету. Раније док сам био члан јуниорске репрезентације имао сам веома велике амбиције. Присутне су и даље али у мањој мери. Осећам да сам последњих годину дана стагнирао.
Беравс се ипак није препустио малодушности. На тренинзима је веома ангажован, труди се да поправи дриблинг, спринт из места.
БЕРАВС: Усавршио сам скок-шут. Највише пажње на индивидуалним тренинзима посвећујем продору под кош и игри у одбрани. Тодорић је бољи од мене у дриблингу има већу брзину, покретљивост. У одбрани смо подједнаких квалитета.
Ћорковић: „Афирмација им тек предстоји“.
Чули смо шта кажу Тодорић и Беравс о себи, својим кошаркашким квалитетима, недостацима, о предностима правог конкурента.
Да би слика била потпуна замолили смо Борислава Ћорковића, њиховог учитеља да изнесе своје мишљење о разлозима њихове потпуне афирмације.
ЋОРКОВИЋ: И Тодорићу и Беравсу пружене су шансе и они су их искористили. У интересу Партизана је игра свих кошаркаша. Кад Беравс игра одлично, излази напоље замењује га још бољи, то игра тражи. Ако обојица овако наставе тврдим да гигантским корацима иду ка афирмацији.
— Ко ће играти зависи од концепције игре, од противника. Утакмица против Иночентија показала је да су Тодорић и Беравс играли одлично и да су радосна и срећна лица напуштали игру, препуштали место одморнијем, спремнијем саиграчу.
— Што се њихових амбиција тиче кад је у питању репрезентација Тодорић има предност код савезног капитена. Он није указану шансу искористио. Имао је малу кризу, која је у последњих пет утакмица у потпуности нестала.
— Обојица су веома ангажовани на тренингу, са њима нема проблема. То су млади људи, спортисти пред којима је отворен кошаркашки пут.
— Беравс је био кукавица. Свестан је тога из дана у дан се поправља, добија у смелости, упушта се у продоре, учи да ризикује. Није психички најстабилнији и боји се бежи од одговорности.
— Тодорић је један од најбољих темпо играча. У стању је да повуче цео тим и то је његов велики квалитет. Тешко се сналази под кошем губи се међу високим играчима. Обојица су знатно поправили игру у одбрани. Тодорић је продорнији, а Беравс прецизнији кошаркаш.