Неколико секунди пре краја Партизан је у Скопљу водио против Работничког и тада се догодило оно што нико није очекивао: Кићановић је фаулом заустављен у продору, судије су остале неме, Георгијевски је зграбио лопту и постигао кош. Победа домаћина! Слабији тим је не само освојио бодове, већ зауставио „црно-беле“ у захукталом походу ка титули првака. То је био шок за играче и навијаче Партизана, који су у овом првенству гајили велика очекивања.

Реванш је ишчекиван са посебним пламом. Лаза Лечић, глагољиви тренер Работничког опет је у свом стилу претио „црно-белима“: „Знам до танчина игру Партизана и сваког појединог играча. Зауставићемо их и још једном победити: Клуб у коме ја радим узимаће увек Партизану по четири бода и тако овај клуб никад неће бити шампион“.

Та изјава је извршила праву психолошку мобилизацију Далипагића, Кићановића и осталих па су у овај сусрет ушли решени да се на убедљив начин реванширају Скопљанцима. Тако је и било. Већ је сам почетак наговештавао тријумф домаћег тима. За кратко време Партизан је повео са 10 кошева разлике и касније се та предност увећала, чак и до 20 поена.

Последње утакмице говоре да се кошаркаши Партизана налазе у изванредној форми. Низ сјајних игара и победа на врло убедљив начин потврђују да је то данас једна зрела, компактна, квалитетна екипа, која је спремна да у серијама добија утакмице. То навијачи најбоље осећају. За њих је ово тим поверења и не окрећу леђа својим љубимцима мада су шансе за прво место изгубљене. Они су и овога пута испуни Халу спортова, бодрили своје миљенике, уживали у сјајној игри и повременим мајсторијама „Киће“, „Праје“, „Тоше“ и осталих.

Два аса — Кићановић и Далипагић — играју у великој форми: То много значи за Партизан. Али, оно што још више радује, то је велики напредак Тодорића, Беравса ново издање Фарчића, све сигурнија игра Ђукића и неодољиво наметање Дулета Керкеза, чија брзина, смисао за игру и комбинацију као и пуцачка вештина говоре да се ради о једном изузетно талентованом играчу.

Са таквом поставом Партизан је оправдано уврштен у сам врх југословенске кошаркашке елите. И када се догоди да се жељено не оствари нико се од присталица не осећа превареним, јер су ту сјајне игре, потези који одушевљавају, многе победе чији сјај не могу да потамне ни они ретки, повремени порази, који понекад залутају и погоде кошаркаше „црно-белих“.