Радослав Бечејац:
- Рођен: 1947. године
- Играо: од 1959, а игра још увек
- У клубу: Пролетер, Партизан и Олимпија
- На месту: полутке и халфа
- Репрезентативац: 14. пута
- Занимање: професионални фудбалер
Радослав Бечејац, популарни „Заза“, припада најужем кругу оних супердаровитих асова провинцијског фудбала који су направили муњевиту каријеру доласком у велику клупску средину. У тренутку када је требало да се пресели из Зрењанина у Београд, тада 18-годишњи Бечејац био је на мети југословенске „велике четворке“ (Хајдука, Звезде, Партизана и Динама). Већ сам тај податак говори довољно за себе. Бити прва виолина у тада друголигашкој екипи зрењанинског Пролетера, а замаћи за око најреномиранијим клубовима и стручњацима у земљи значило је бити — више него таленат!
Да такве оцене нису биле претеране, уверила се брзо целокупна југословенска фудбалска јавност. Иако је приступио нашем „црно-белом“ клубу у години најжешће конкуренције (1962.), када су југословенским зеленим поприштима „газиле“ незаборавне „бебе“, виспрени „Заза“ је заиграо у новој средини од првог дана без комплекса, онако како само он уме, па није никакво чудо што се пробио у стандардну прву гарнитуру супершампионске екипе Партизана, а убрзо после тога и међу једанаесторицу најбољих фудбалера изабраног, националног тима!
За шест година, колико је укупно носио наш „црно-бели“ дрес (1962—1967), Бечејац, је, заједно с генерацијом „беба“, прошао сва славна попришта и битке: у том раздобљу три пута се попео са својим друговима на шампионски трон, а доживео је и највећу част — на стадиону „Хејсел“ (1966. године у Бриселу) био је један од актера незаборавног меча, Партизан — Реал (1:2) у финалу Купа европских шампиона!
Које су играчке врлине красиле овог вансеријског фудбалера?
Пре свега — атлетизам. Иако ниског раста и невелике масе, на ногама је био веома стабилан, чврст и жилав момак, који није зазирао ни од најоштријег дуела (што је доказао приликом прекоманде са полутке на место халфа, где је морао да се лати и многих одбрамбених задатака). Раст му није нимало сметао да веома високо скочи и далеко доскочи. Посебно се одликовао брзином, кратким спринтом и муњевитим стартом из места.
Ипак, његово превасходно оружје је било у домену фудбалске технике и тактике. Ванредно школован и обрађен фудбалер, који је брзо и лукаво мислио у игри, имао је низ сјајних решења на средини поља, па му је највише одговарала улога фудбалера „за везу“. Дода ли се томе да је био сјајан дриблер, што му је често омогућавало да изналази индивидуална решења, а уз то и веома силовит шутер обема ногама, онда је тим све речено о срећном споју „пакера-бомбардера“, који је обично био голгетер не само спектакуларних већ и одлучујућих погодака за своју екипу!
После одласка из Партизана (1968. године) наставио је каријеру са великим успехом у дресу љубљанске Олимпије. Права је штета што је прерано напустио наш клуб. Његовим одласком изгубили су подједнако — Бечејац и Партизан!