ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ
Уместо да у овом наставку окренемо најславнију, дошли смо до најтужније странице у историји ФК „Партизан“! До тренутка када је једна изузетно даровита генерација, која није достигла свој играчки и такмичарски зенит, успела да се вине до највишег фудбалског неба — до титуле клупског вице-шампиона Европе. И тада када овим фудбалским виртуозима просечна старост није досезала ни 26 година, када се логично очекивао тријумф њихове зрелости, чак круна најбоље екипе старог континента, као кула од карата срушило се у једном дану ова силна фудбалска тврђава какву „Партизан“, а ни читав југословенски фудбал, ни пре ни после тога, више никада није сазидао!
Тријумф једне велике такмичарске генерације на зеленом пољу пратио је истовремено фијаско једне лоше вођене клупске политике. Њени наговештаји осетили су се много пре великог финала Купа шампиона 1966. У Бриселу. Непосредно уочи овог историјског окршаја Партизана и Реала, који је требало да одлучи о титули најбоље европске клупске фудбалске екипе, промашаји „црно-белог“ вођства били су груби и уочљиви. Довољно је цитирати само мишљења двојице еминентних европских стручњака (Јулијуса Украјинчика и Елека Шварца), које су изразили уочи судбоносног меча у Бриселу, па да све буде јасно.
Први је запрепашћено констатовао: „Никада ми се није догодило да у финалу Купа шампиона сусретнем екипу у чијем руководству на постоји бар један солидан познавалац неког светског језика, па чак и полиглот. Побогу, па овде су на окупу сви спортски мешетари, а то је изузетна прилика да клуб-финалиста прошири међународне везе и закључи многе повољне аранжмане. Партизан ту прилику није искористио!“
Други је изрекао још тежу оптужбу: „Ово ми је први пут да на оваквом скупу видим обрнут ред ствари. Уместе да послове уговара клуб (Партизан), то раде његови играчи. Менаџери не опседају руководство примамљивим понудама једнократних игара и турнеја, већ директно играче о перфектуираним уговорима о трансферу. Мислим да ће се то тешко реперкутовати на будућност клуба!“
Речи двојице прекаљених „лисаца“ биле су више него пророчанске. Уместо да кроз фудбалска решења тражи и пословни резултат, тадашње руководство клуба поступило је обрнуто: уместо да продаје игре, почело је да продаје — играче! Тај ситношићарџијски, кратковиди бизнис могао је и морао ја да уроди тешким антифудбалским плодовима. Једну деценију негована и стварана европска шампионска екипа растурена је преконоћ. За њом је остао савршен вакуум и хронична криза кадра, која је довела до опште депресије клуба у наредној деценији.
Ногу су повукли прво Шошкић и Јусуфи који су, одмах посла завршетка фудбалске сезоне, приступили водећим тимовима немачке Бундес лиге — Келну и Ајнтрахту. Убрзо за њима, један по један, напуштали су дрес легендарних „беба“: Владица Ковачевић (отишао у Француску), Миладиновић (СР Немачка), Галић (Белгија), Рашовић, Пирмајер, Бечејац и Васовић који је обукао мајицу доцнијег троструког шампиона Европе — Ајакса из Амстердама — чију је капитенску траку носио све до растанка са зеленим пољем: до финалног меча Купа шампиона Ајакс — Панатенаикос 2:0, на Вемблију, у коме је предводио Кројфа, Кејзера, Крола и другове!
Попут Васовића, великани ове генерација били су стубови иностраних тимова у којима су играли. И док су они проносили славу најпознатијим професионалним екипама Европе, дотле је њихов матични „Партизан“, препуштен себи, све више губио тешко стечен реноме!