Тренер је као и дете: научи да хода тек после много падова. Лаза Лечић тренер скопског Работничког је у својој каријери кошаркашког учитеља имао много горких тренутака док се није наоружао таквим знањем и искуством које данас има. Нема сумње да је Лечић одличан стручњак, мајсторски води игру са клупе и досад је бележио само пењање према врху.
Лечић има кошаркашки нерв и темперамент. Али, нема меру у свом понашању. Не осећа где је граница преко које не сме да пређа човек лепог васпитања. Оно што умањује вредност овог стручњака то је баш то његово држање, за време утакмице према судијама, противнику и записничарском столу. Често су неки његови поступци депласирани било да их чини пре или после утакмице.
И поред тога што се много пута опекао још није научио да спортски прими пораз. Партизан је супериорном игром толико надвисио госте из Скопља да би било сасвим спортски да је Лечић пришао свом колеги Ћорковићу и свим играчима Партизана и да им је стегао руку у знак признања и честитки. Уместо тога он се, као лош глумац у античким трагедијама, хватао за главу, патио, превијао, бљувао ватру погрдних речи на судије и није могао да се помири са поразом.
Лечић пре утакмице и онај после меча — то су биле две различите личности. Пре почетка био је разметљив у понашању, претио је, улазио у свлачионицу противника, збијао неукусне шале а све је било срачунато на то да избаци из концепта свога колегу, Далипагића, Кићановића и остале играче „црно-белих“. Ту своју „игру“ наставио је и за време утакмице. Стално је вршио измене у својој екипи и то не са циљем да побољша игру, већ увек само са једном намером: да збуни противника! Слажемо се да и то може да буде један од фактора у овој игри. Али, тек пошто се добро организује свој тим, зналачки врши измена за побољшање одбране или ефикаснијег напада, па да се тек онда иде и на стварање пометње у редовима противника. Међутим, Лечић је сав био окренут тим „штосерским“ комбинацијама, па је и заборавио да се утакмица са клупе може и конструктивније водити. Тако је у доброј мери баш он допринео високом поразу свога тима.
У посебну „специјалност“, која је сва у стилу „а ла Лечић“, убраја се игра директних противника на Далипагића и Кићановића, која је сва саткана од провокација. Та неспортско настојања да се зауставе два најбоља играча противничког тима одисали су примитивизмом, који има арому провинцијализма. И врхунац тога био је онај ружни гест када је погрешно „програмирани“ кафеџијски пред судијом пљунуо Кићановића у лице. То није био само акт уличара у спортској арени, већ и крај праве спортске борбе. Мало је недостајало да се једна спортска манифестација претвори у своју супротност.
Штампа је одмах осудила испаде тренера и играча гостујућег тима, али се, ваљда ради равнотеже, потрудила да у исти кош стрпа и Партизановог тренера Ћорковића и самог Кићановића. А сигурно је да се крушке и јабуке не могу сабирати.
Један угледни лист који се увек залагао за то да се игра и најбољи играчи они који играју знањем, техником и вештином сачувају од инфериорних провокатора и снагатора предлаже да се и Кићановић казни. А без намере да бранимо Партизановог репрезентативца јер му се има шта замерити, морамо истаћи да није исто да ли неко изазива или бива изазван. То су околности које морамо одвојити, пре него што захтевамо да се неко позове на одговорност за своје понашање. Најбољим играчима је увек најтеже. То је њихов крст. И због тога се никад не смеју заборавити ни Кићановић ни Славнић ни Ћосић. А ми ћемо сачувати у сећању испаде у стилу васпитача као што је Лечић.