У другом колу, као што је познато, Партизан је играо у Мостару. Бодове је освојио домаћин. Партизан је имао своје шансе на овој утакмици али их није искористио. Разуме се, то се свети. Вележ је оба своја гола постигао после прекида игре, односно фаулова које су начинили фудбалери гостујућег тима. И из тога би „црно-бели“ требало да извуку одређене поуке. Али, није лоше постављање или слаба интервенција оно што је омогућило играчима Вележа да савладају голмана Истатова, већ прекршаји који су том приликом начињени а који су остали некажњени од стране судије.
Код првог гола (а то је био преломни тренутак утакмице!) фаулиран је Благоје Пауновић. Колико је озбиљна повреда показује већ и то да је одмах напустио терен а није био способан ни следеће недеље да наступи за свој клуб.
Готово унисоно мостарски дописници, а кроз изјаве и руководиоци Вележа, сложили су се у једном: да је Пауновића повредио Козић (!?). И не само то: цео Партизан је представљен као тим грубијана, који је дошао у Мостар да води „рат“ а не да игра фудбал. А није тешко замислити колико апсурдности има у томе да гостујућа екипа у срцу Мостара дели „пацке“ играчима домаћег тима које страствени навијачи из миља зову „рођенима“. Не бежимо од дела одговорности ни Партизанових играча за грубости на изазов противника и управа клуба је то оштро осудила. Уосталом, од свога постанка Партизан никада није умео да игра грубо, већ је неговао фудбал у коме су мекоће и техничке финесе биле увек доминантне. А и онда када би појединци то покушали, чинили су тако невешто да им се то увек светило, баш као и на утакмици у Мостару.
И оно што ружи успомену на последње гостовање фудбалера „црно-белих“ у Мостару нису само грубости домаћих играча, већ и настојање да се кривица за неспортску игру пребаци на гостујући тим. Давно је речено: ако је лице ружио, није огледало криво! Управа Партизана није желела због добрих и братских односа са Вележом (а делом и зато што је после сјајне игре у првом колу претрпела пораз, па да не добије све то неку интонацију као да се тиме жели да оправда пораз) да тим немилим сценама даје било какав публицитет. Пораз је примљен мирно и достојанствено. Али, када су Мостарци прешли у офанзиву држећи се оне — да је напад најбоља одбрана Партизан је дигао свој глас и тако омогућио јавности да добије праву слику о ономе што се дешавало на стадиону у Мостару.
И још у једном разочарано је руководство „црно-белих“ и играчи. То је понашање једног дела публике према госту. Они исти навијачи, који су освојили све фудбалске ентузијасте на утакмици Вележ — Дерби Каунти када су бодрећи своје „рођене“ скандирали „Југославија, Југославија“… Те недеље нису били ни добри патриоти, ни прави Мостарци. Јер, вређати госте изразима који су не само антиспортски, већ задиру у дубље нису баш околност преко које се може овлаш прећи. А група Вележа се није чак на оградила од таквих „навијача“ већ је све снаге упрегла у то да се докаже и покаже јавности како су вукови били гости, а домаћи играчи јагањци. То није пут за развијање добрих односа са клубовима из других република. Уосталом, нема само Мостар тако „дичне“ навијаче. И Партизанова публика (нарочито кошаркашка) зна често да пређе границе дозвољеног, али се то јавно осуди и нико разборит не жели да прикрива такве који кроз спорт покушавају да убаце и оно што је не само њему страно, већ има примесе шовенског и националног.
Другови из Вележа овога пута нису били коректни. То је оно најблаже што можемо да кажемо за све што је доживљено: од оног да Партизана нико није дочекао, па до повреда, изјава и целе атмосфере. Ту смо мостарску лекцију примили срцу и боли нас јер долази од пријатеља.