Размишљања о финишу кошаркашког првенства: Партизан је најбољи београдски тим, али не и Југословенски. — Полуодбрана „црно-белих“ је више индикација за романтичарски стил игре него за рационалан однос. — Партизан најатрактивнија екипа овог шампионата

У 24. колу савезне кошаркашке лиге Партизан се састао са месним ривалом Радничким. После скоро „порођајних мука“ играчи „црно-белих“ су победили са 106:102. У игру су ушли немотивисани и помало комотни, чак и безвољни. Тако да се лако могло приметити да то неће бити изузетно квалитетан меч. Првенство је у завршној фази, првак и тимови који напуштају лигу већ су познати и на играчима се осећао умор и, да тако кажемо — засићеност кошарком. Међутим, наведене чињенице нису оправдање за испољено незалагање играча Партизана, нарочито у зони одбране.

Ни гледаоци нису дошли у максималном броју, што се у последње време врло ретко дешавало када играју кошаркаши „црно-белих“. Око две хиљаде присутних људи су били задовољни само — великим бројем кошева и појединачним бравурама Кићановића, Далипагића, Ивковића и Дамјановића. Све остало било је, прецизно речено — отаљавање посла.

Тренер Партизана Ћорковић почео је меч са неуобичајеном петорком: Кићановић, Далипагић, Керкез, Тодорић и Фарчић. Дакле, само са једним центром и четири ниска играча, којима је стављено у задатак да наметну 6рзу игру контра-напада. Керкез је добио, не баш лаку и примамљиву, улогу „чувара“ Драгана Ивковића, најбољег противничког појединца. Партизан је био, безмало , читаво полувреме у лаком вођству до шест поена разлике. После комотне игре у одбрани на одмор се отишло са резултатом 52:51 за „црно-беле“.

Други део није донео битнијих промена што се тиче начина и квалитета игре. Партизан је свих двадесет минута играо са истом поставом: Далипагић, Кићановић, Беравс, Фарчић и Зечевић. Сва настојања тренера Ћорковића да своје играче прене из летаргије, била су само пуцњи у празно. Тренер је гестикулирао, нервирао се и промукао вичући али — његови момци нису дали максимум. Свима је лакнуло када су одлични арбитри Јакшић и Белошевић одсвирали крај сусрета, а симпатизери „црно-белих“ су се позивали на ону народну „све је добро кад се добро сврши“!

Овај меч је био, у највећем делу, карактеристичан за Партизанову игру у одбрани (боље рећи неку врсту полу одбране), која резултира великим бројем и примљених и датих кошева. Лошу одбрану кажњавају противници и пуне Партизанов кош. Преко сто кошева примили су од Задра (два пута), затим од Југопластике (114), Радничког, Војводине. миланског Иноћентија. То се добро видело и у овој утакмици, нарочито уз податак да је сам Ивковић постигао 44 коша и то без већих мука и напрезања. Мотрили су на њега наизменично Керкез, Латифић и Кићановић али — он је те вечери за њих био неухватљив.

Друга, супротна ствар је добра игра у пољу напада. Партизан данас има, без поговора, најпродуктивнију и најлепшу игру у зони напада. Покретачке полуге су (то безброј пута потврђено у пракси) Кићановић и Далипагић, изузетни мајстори и синоними свег лепог у „баскету“. И против Радничког су презентирали део своје богате ризнице мајсторства: „Праја“ високим скоковима и прецизним шутевима а „Кића“ суптилним реализаторским и организаторским способностима. Својеврстан куриозитет је везан уз податак да је Кићановић екипи Радничког у оба сусрета убацио, ни мање ни више него — 83 поена! Неправедно би било не нотирати и значајан удео у победи Поповића и Беравса. Беравс у последње време наступа у врло промењивој форми, то донекле важи и за Поповића, али је примећено да „Поп“ увек пружа максимум кад је у питању елементи борбености. То је позитиван напредак, када се зна како је Поповић ранијих сезона лако мењао расположење за време игре. Чак се дешавало да и по месец-два не тренира, што се негативно одражавало на његову форму.

Овом победом Партизан је обезбедио освајање трећег места у домаћем шампионату. Потврдио је да је најбољи београдски тим и пласманом и победама над љутим ривалом, Црвеном звездом. Али, да ли је то и потпуни успех? Сматрамо да Партизан по квалитету играча заслужује да се нађе и на вишем месту. Ако не да буде први, оно бар да му Задар не бежи чак 12 бодова!

Ни у погледу интернационалних наступа није учињен виднији напредак у односу на прошлу годину. У „Купу Радивоја Кораћа“ домет је био полуфинале, скромно у односу на прошлогодишњи пласман (финале). Симптоматично је да их већ две сезоне из тог надметања избацује исти тим, Бира Форст. Ипак, следећа година носи нову шансу, стара је дала (надамо се) добру поуку. Верујемо да будућност не доноси опет само низ обећања!