Партизанов бљесак у првој утакмици другог дела фудбалског првенства (против Жељезничара — 4:1) обрадовао је и охрабрио његове многобројне и верне навијаче, пробудио наде за остварења која је, изгледа, ипак тешко досећи. И игра и тим су, рекао бих с разлогом, засути прегрштом похвала и комплимената, да би нас Вележ већ на следећој утакмици (0:2), смирио и опоменуо да, и кад се винемо у висине, са више рационалности и мање емоција процењујемо и своје могућности и своју ситуацију.
У првој утакмици тим са доњег дела табеле представио нам се у шампионском стилу — деловао је као вихор, сви су били у игри, чинило ми се да Партизан игра са бар двојицом играча више. Никакве тактичке комбинације — трчало се и јуришало, пуцало на гол. И — од педесет шанси четири су морале бити искоришћене.
Већ на следећој утакмици, изгледа (јер утакмицу нисам гледао), почиње да се понавља стара и нежељена пракса. Уместо вести о головима, читамо оне о инцидентима. Верзије су контрадикторне, али оне које преовладавају у штампи не приказују у лепом светлу Партизанове играче. Ако је тако, и руководство овога клуба, (стручно и оно друго) требало би да каже своју реч, не за јавност већ за себе. А како је она изречена и колико ће бити ефикасна јавност ће сазнати понашањем фудбалера на терену.
На трећој утакмици (против Радничког из Ниша 1:1), Партизан је изразио своју стару бољку — неефикасност. Он није смео дозволити да тим који је учинио онакву антипропаганду фудбала, оде непоражен са Стадиона ЈНА, ради интереса фудбалске игре, спортске етике, ради интереса гледалаца.
Партизан је морао да игра, не толико за себе, колико за гледаоце, за фудбал, да покаже да тимови који играју онако како је играо Раднички морају да изгубе, или да гледаоци оду са трибина. Све у свему, уместо закључка, једна порука са трибине: што мање хладних и врућих облога, бар у овом остатку фудбалског првенства.