Коментар утакмице Партизан — Раднички (Н) 1:1 (1:0)

Никада неправда није тако дрско дошла по своје као на овој утакмици. Партизан је био бољи и немоћнији тим. Гости су стриктно били у оклопу анти-игре и био им је довољан само један шут на гол, па да бод оде неповратно у Ниш.

Како је то чудно: за само четрнаест дана навијачи Партизана напустили су стадион ЈНА у потпуно различитим расположењима. У првом мечу „црно-бели“ су приказали игру која је била демонстрација свега најлепшег што фудбалска игра може да пружи. Било је духовитих комбинација, појединачних бравура, брзине, једноставности, лепоте и ефикасности. То је била фудбалска рапсодија.

Затим нас је Мостар, са свим својим грубостима, мало отрезнио, али смо ипак отишли на Брдо да бисмо у игри против Нишлија још једном доживели оне радости; хтели смо да сладимо душе, а били смо испуњени горчином. И зато су најмање криви играчи Партизана. Анти-игру спроводили су гости. Раднички и није дошао у Београд да се лопта, већ да своју кожу што скупље прода. То је био најсрамнији од свих бункера за које знамо; То је била једна од оних игара због којих се окрећу леђа фудбалу и мршти чело при помену стадиона и утакмице.

Можда ће неко рећи да на то противник има право. Уосталом, они су остварили свој циљ: освојили су бод на који нису рачунали! То је тако ако се гледа само тренутак, та једна утакмица. Али, првенство је 34 сусрета. Ако се тако игра у гостима тешко је очекивати да ће тим кроз неколико дана, на свом Чаиру, играти успешније. Уосталом, они ни Вележу ни Бору нису дали гол на свом терену. Та плиткоумна рачуница је бумеранг који неминовно погађа онога који га баца. Бод освојен од Партизана тешко ће се осветити Нишлијама, јер заварава, ствара лажну слику о вредности екипе и тактици. То је криво огледало за Качунковића и његове ученике.

Истина, треба рећи да су Вукотић, Бора Ђорђевић и остали у доброј мери, погрешним начином игре, омогућили гостима да се успешно бране и одбране. Играли су кроз средину или су покушавали да високим набацивањем лопте у шеснаестерац разбију бункер Нишлија. Требало је играти само преко крила, до самог корнера доносити лопту, па је онда оштро „завртати“ назад или центрирати на другу стативу, па надскакати противника. На жалост, домаћи фудбалери нису тако играли. Можда је Калоперовић извршио погрешну измену. Било би боље да је уместо Грубјешића (који је превасходно играч коме је потребан простор, значи тип фудбалера за контранапад а не за бункер) убацити у игру робусног, снажног и високог Симу Николића. Чини нам се да би и комбинација за Козићем као другим центарфором (који би ишао на „брисача“ Рајковића) била успешнија, јер је он једини могао у игри главом да надвиси одбрану гостију.

Требало је да Антић буде предузимљивији, агресивнији па да својим јаким ударцима из даљине покуша да савлада голмана Пантелића и тако на један од могућих начина учини бункер противника депласираним. На жалост, свега тога није било. Све је препуштено стихији, нервози, превеликом хтењу и малом остварењу. Због тога је изостала лепа и продуктивна игра „црно-белих“ и сад смо опет тамо где смо били: не знамо да ли је Партизан онај стари немоћник из јесењег дела првенства или је то нов, оснажен, модеран и убојит тим како нам се представио у мечу са Жељезничаром.

На ово питање одговор ће нам дати наредна три кола када ће „црно-бели“ једном гостовати на Карабурми, а два пута играти на свом терену (Бор и Челик). И на крају, треба истаћи да смо у туробном расположењу отишли са Брда после овог несрећног ремија, али негде дубоко у себи осећали смо да овај тим вреди више и да ће овог пролећа бити још онаквог славља какво је било оно свечано отварање са Сарајлијама.