Када несрећа увећа пријатељство: Завишић није заборавио свог собног и фудбалског друга, Зорана Рацића, који ових дана очекује нову операцију. — Захтев за смањење казне Хатунићу — гест пред којим би поцрвенела и мадам Помпадур

Дошли су у велеград са разних страна, а здружио их је фудбал. Илија Завишић се радо присећа неготинских пољана, по којима је јурио за лоптом васцели дан. Зоран Рацић је из Ивањице доспео у Партизан. Жељан лоптања, другарства, афирмације… Случај им је укрстио путеве и даровао нераздвојно другарство. Становали су заједно, уморни се са тренинга враћали у омалену, али светлу и чисту собу ту, изнад Славије. Обојица су уписали Вишу економску школу, да у будућности не би обијали прагове тражећи посао са квалификацијом „бивших фудбалера“.

Позитиван напор бива награђен, пре или касније. Завишић је постао стандардни члан прве екипе редовно носи „црно-бели“ дрес. Убрзо и Рацић налази себе и свој „кутак“ у одбрани Партизана. Сада им је омогућено да другују и на зеленом пољу, нигде краја њиховој радости. Али…

Увек се нађе неко „али“. Нерадо враћамо сторију прошлости на утакмицу са Слободом у Београду, када је Јусуф Хатунић бруталним стартом сломио ногу Зорану Рацићу. Обе кости су прсле на три места.

То је било пре шест месеци. Изнајмљену собу на Славији заменила је бела болничка на Бањици. Ипак, Зоран није пао у очајање, није клонуо духом. Остао је ведар, пун вере у људе иако су му нанели огромну бол. Жели и спрема се да опет потрчи травнатим тереном стадиона ЈНА, али и да добије диплому. Његов друг га често посећује у болници. Један вандалски старт „ђоном“ није уништио чисто другарство, само је украо део спортске радости том младом човеку.

А Хатунић? Казна неиграња у трајању од годину дана смањена је (гле чуда) на осам месеци. Сада се опет жалио и очекује и друго смањење (зар је могуће!?). Рацић ових дана очекује и другу операцију. Онда опет ношење гипса, па дуг период рехабилитације. А Хатунић ће наставити да „игра фудбал“ и лако ће (ако већ и није!) заборавити да је уништио део младости свом колеги по професији. Ми нећемо заборавити!

… Дошли су у Београд из Ивањице и Неготина да се лоптају, уче, радују и — живе. Покушали су да им отму озарену младост и другарство. — Нису успели. Зоран Рацић је јачи од ове повреде, пребродиће то и отиснуће се у немирне животне токове. Радоваће се сваком виђењу са својим другом, можда ће му само, понекад, лице прекрити мргодност: сетиће се — Јусуфа Хатунића.