Наша и југословенска пливачка нада: Петар Поповић, члан пионирске екипе Партизана је вишеструки првак Србије и двоструки првак државе на 100 и 200 м. леђно

… Пливалиште прекрасне палате спортова у Хановеру било је испуњено до последњег места. Омладински Интернационални митинг. У базену огорчена борба најбољих омладинаца из целе Европе за сваку десетинку секунде… Све се одједном стишава. Око 4.000 гледалаца је на ногама. И тада, громогласан аплауз.

… Поглед ка тробојци на јарболу. Акорди „Хеј Словени“ одзвањају пространим пливалиштем.

На победничком постољу гордо стоји малишан у црно-белој тренерци. Светлост блицева се распршује о злато на његовим грудима.

„То је мој највећи успех. Било је то прошле године и тај митинг је незванично првенство Европе“, почиње своју причу Петар Поповић.

„Победио сам у дисциплини 100 метара леђно и до тада је то моја омиљена дисциплина.“

У септембру ће напунити 14 година. А почео је…

„Почео сам 1971. године. Отац, иначе професор физичког васпитања желео је да се бавим пливањем. Довео ме је у Спортски центар и ту ме је прихватио тренер Ивица Матковић и од тада смо нераздвојни.“

Пливању је дао све слободно време, а пливање му то враћа бројним путовањима на којима упознаје нове градове, људе, обичаје на којима склапа нова познанства. Видео је Цирих, Загреб, Хановер, Шибеник, Тренто, Ријеку… Никада није дошао без медаље јер како каже, то од њега пред свако путовање, захтева његова млађа сестра.

Поред прошлогодишњег успеха у Хановеру истиче да је био шестоструки првак СР Србије и да је потом у Шибенику постао и двоструки првак државе у дисциплинама 100 и 200 метара леђно.

А резултати Петра Поповића се вртоглавом брзином поправљају из године у годину. Док је летос 100 м. леђно пливао за 1.08,8 ове године је већ остварио 1.06,6 а то је резултат који га увршћује у најбоље пионире Европе.

„Рад је једини предуслов за резултате. Тренирам 4-5 сати дневно што у базену, што на сувом“, истиче Петар Поповић, који при томе стиже да буде и врло добар учених школе „Филип Кљајић“.

Међу својим друговима Пеца је омиљен због своје скромности, приступачности, због своје веселе природе. Спреман је свакоме да помогне, свакога да утеши после пораза и да свакоме искрено честита на победи. Такви су и сви његови другови и другарице из пионирске екипе „Партизана“. Таква је ова генерација пливачких „беба-делфина“ који су свој други дом нашли на пливалишту Спортског центра „Врачар“.

Пеца има две велике жеље: да сруши рекорде браће Милош и да путује на олимпијаду у Москву 1980. године. Свестан је да то може постићи радом и са још више самоодрицања.

Најбољи другови су му Бели и Матеја са којима дели собу на припремама и такмичењима. Тада су нераздвојни, као браћа. Као и сви млади спортисти и он има свој узор. Роланд Матес му је идол и посматрајући га у базену може се констатовати да је једини пливач у земљи који се приближио техници феноменалног Немца.

Обожава све клубове „Партизана“. Каже да је ту „болест“ наследио од свог оца, који је навијач „Партизана“ од његовог оснивања.

Као и сви његови вршњаци воли Прају и Моцу и верује да ће сунце ускоро огрејати све клубове великог „Партизановог“ дома.

На растанку, овај смеђокоси дечак са већ подужом косом, одевен по последњој моди, обећао је да ће постизати још боље резултате и да ће му онај први интервју послужити као нови подстрек за лет у друштво европских пливачких звезда где ће достојно репрезентовати свој клуб „Партизан“.