Борислав Ђуровић — ускоро члан „црно-белих“: Талентовани млади Никшићанин већ месец дана тренира са фудбалерима „црно-белих“. — О Ђуровићу имају високо мишљење и његови нови клупски другови и стручњаци. — „Сутјеска може да ми оспорава одлазак из њене средине само до јуна, а онда препреке нема — обући ћу црно-бели дрес“, каже овај, фудбалер. — Да ли ће Никшићани и даље „терати мак на конац“?
Последњих месеци често се на ступцима спортске штампе спомиње име Борислава Ђуровића, фудбалера никшићке Сутјеске. Овај 22-годишњак је чврсто одлучио да пређе у Партизан, али му се на том путу испречио његов матични клуб, који неће да му изда исписницу.
Захваљујући својим играма био је увек у центру пажње, а сада је, каже, ни крив ни дужан, поново у фокусу јавности, јер га упоређују са садашњим халфом Партизана Бошковићем, који је изборио своја права преко Уставног суда Југославије.
„Одлучан сам у својој жељи да постанем члан Партизана, клуба у чије сам име заљубљен од малих ногу“, каже Ђуровић. „Сутјеска може да ми оспорава прелазак само до јуна, а тада ћу постати легитимни члан ‘црно-белих’.“
Борислав Ђуровић, дете радничке породице, почео је са својим вршњацима да „пика“ лопту још од малих ногу. Отац Светозар није ни помишљао да ће његов син постати фудбалер, али је као стари „Партизановац“, један од многобројних у овом крају, своје синове — Борислава и старијег Божидара, учио да воле Партизан. Када је Гајица (тако је Бориславу надимак из дечачких дана) почео да тренира у пионирској екипи Сутјеске, отац се није противио, док се мајка Ана није никако могла помирити са тим да јој син буде фудбалер.
Ђуровић је прошао све селекције Сутјеске, да би као 16-годишњак са специјалном лекарском потврдом дебитовао за први тим. Од тада је одиграо преко 200 утакмица, најчешће на месту левог халфа. Играо је и „фластера“, тако да се противнички играч за којег је био „задужен“ није примећивао на терену. Био је и члан омладинске репрезентације Југославије, односно њен капитен.
Играо је Ђуровић у Сутјесци, а срце му је било у Партизану. „Црно-бели“ дрес је желео више од свега. Зато је био најсрећнији човек на свету, када га ја претпрошлог лета овај клуб позвао да дође у Партизан. Међутим, његова радост је била кратког века. Иако му је, наиме, уговор био истекао, Сутјеска није хтела да му да исписницу. Тако је, уместо да дође у Партизан, обукао сивомаслинасту униформу.
„Стицајем околности, војни рок сам служио у Београду“, прича овај тихи и скромни младић. „Тада сам још више заволео овај клуб. Могао сам, наиме, несметано да тренирам са првим тимом Партизана, а играчи су ме прихватили као да сам неколико година са њима.“
По повратку из ЈНА, новембра прошле године, његов прелазак је поново био актуелан. Сутјеска је, међутим, остала и даље упорна у жељи да задржи свог најбољег фудбалера, али је Ђуровић још упорнији. Није желео да потпише нови уговор, већ је одлучио да чека до јуна, када ће, каже, бити потпуно слободан.
„Надам се да ће се прописи ФСЈ дотад ускладити са уставним начелима, тако да ћу и без исписнице моћи да званично постанем члан Партизана. Међутим, ако ни тада правила о преласку фудбалера из клуба у клуб не буду промењена, чекаћу све док будем морао да чекам.“
Ђуровић марљиво и редовно тренира, као да ће већ сутра заиграти. О привикавању на нову средину не треба говорити, јер сви су му фудбалери већ добри пријатељи. Заволела га је и она групица навијача, који се свакодневно окупљају на стадиону ЈНА.
„У Партизан сам дошао не да бих зарадио милионе, већ да играм фудбал у великом тиму, што можда сада није Партизан али ће у најскорије време поново бити. И на крају, мада ће то личити на „удварање“ навијачима — зар има ишта лепше за једног фудбалера него када игра пред публиком, као што је армија Партизанових навијача.