Голгетер Милан Вукелић не памти ни Звезду, ни Хајдука, већ — Ријеку — шта је донео „шешир“ у Будимпешти
Милан Вукелић, фудбалер Партизана, и репрезентације, чувени центарфор, крило, халф — градитељ и голгетер био је играч који је на неки начин чинио „спојницу“ између генерације великих асова, Зебец, Бобек, Чик, Белин и других, са тек младом екипом Партизанових талената без премца: Јусуфи, Васовић, Миладиновић, Шошкић, Галић. Играо је и са једном и другом екипом и у обе представљао солидног нападача. После завршене играчке каријере остао је веран Партизану. Постао је један од његових тренера. Данас вежба млади тим Партизана.
Кад је човек кога занима фудбал у прилици да се сретне са Миланом Вукелићем и да са њим дуго говори о утакмицама које је играо, наићи ће на широко отворену душу човека и красног саговорника. Многе ће теме бити додирнуте, начете а он ће умети да исприча низ доживљаја лепих, занимљивих. За ову рубрику „Партизановог весника“ Вукелић је одабрао — ни Звезду, ни Хајдука, већ сусрет Партизан — Ријека, одигран 26. марта 1961. године у Београду! То је година кад су на челу екипе били Стјепан Бобек и Боба Михајловић.
„Били смо већ први на табели и озбиљно смо настојали, и планирали, да освојимо првенство Југославије“, каже Вукела. „Меч са Ријеком требало је да буде сигурно добијен. Тако су се кретале све наше калкулације. Спортска штампа такође је готово безрезервно прогнозирала Партизанову победу. Међутим, наша игра никако није доносила резултате. Нападамо били бољи у пољу, сабили смо Ријеку у казнени простор, али — гола нема. Прошло је прво полувреме. Дошло и друго. У полувремену Бобек нам је саветовао да се како знамо пробијамо по крилима, а не кроз средину. Једноставно, морамо играти на победу. Али, не иде, па не иде. Све је узалуд: И комбинације, и продори и ударци. Гола нема“, прича сав усхићен Милан Вукелић.
ВУКЕЛИЋ: Врзмале су ми се свакојаке мисли. Дошао сам из Војводине 1958. године у Партизан. Баш тих година почела је она смена генерација. Једни одлазе, нови долазе. Наша екипа, никако да поштено прође првенство: те друго, па треће или четврто место. Ове године нам се указала прилика, први смо већ неколико кола. А који нам је ђаво данас, те ни Ријеку не можемо усред Београда да савладамо? Није опет некакав баксузлук почео да нас тера, помишљао сам. Нећемо сад, ваљда, због ове утакмице да почнемо губити и друге: Играо сам, трчао, борио се, као и други, али све је било узалуд. Гола нема. А онај несрећни сат на семафору који сваког секунда, чинило ми се, мења бројеве и одбројава минуте, јурио је „четвртом“ брзином. Чини ми се никад толико нисам гледао у тај сат као на том мечу.
— Ближио се крај утакмице. Само што није наступио и последњи, деведесети минут. Више нисам смео да гледам. Јурио сам за једном лоптом, и после неколико тренутака нашао сам се пред голом. Неко је набацио лопту пред гол, не сећам се више ко је то био. Скочио сам, чини ми се никад више и никад боље, и — послао лопту у мрежу Ријеке!…
— Судија је показао руком на центар, а одмах затим — одсвирао крај меча. Ми смо се још радовали. У први мах нисмо ни чули да је утакмица завршена…
— Последњим делићима снаге, чини ми се, добили смо овај меч. И он је на свој начин допринео да наше следеће победе буду убедљивије, сигурније. И да, на крају, освојимо шампионат после толико година. А ја лично, ваљда боље него икад раније, схватио сам шта значи борити се до краја, потпуно до последњег атома снаге, до последњег минута. Да, тачно је оно што често читамо или слушамо: победа се може постићи и у последњем минуту или чак у последњем секунду игре! Сви смо, добро се сећам, после те мучне утакмице играли сигурније и истрајније.
„Оде, Хонвед!…“
И тужних тренутака са фудбалском лоптом имао је Милан Вукелић на претек. А кад их нико није имао, а борио се у толико првенства, купова! Седео је на клупи, као резерва, у Бриселу на оној познатој финалној утакмици Купа шампиона Партизан — Реал Мадрид. И преживео сву Партизанову трагику кад је изгубљена — већ добијена утакмица. И много других грчева је доживео као фудбалер. Ипак, највише памти сусрет Хонвед — Партизан одигран 26. августа 1959. У Будимпешти.
ВУКЕЛИЋ: Ух, тај несрећни „шешир’“, — вајка се Вукелић. — „Шешир“ избаци Партизана из Средњеевропског купа те године. Овде, у Београду, одиста смо играли траљаво прву утакмицу са Хонведом — нерешено. Истина, Хонвед је још увек био велики тим у европским размерама, не баш онакав какав је био у време Пушкаша, Кочиша, Цибора, Хидекутија. Али, велики противник. Међутим, ми смо на реванш у Пешту путовали прилично збуњени. Готово, били смо отписани. И спортска штампа а и стручњаци, нису имали много речи охрабрења за нас. Истини за вољу, мало смо изгледа и имали да избацимо Хонведа из даљег такмичења. Али, желели смо да се боримо. Та нова генерација тек се почињала борити за афирмацију.
— Нисмо се дали Хонведу. Борили смо се својски, Игра је била динамична, са доста обрта, борбена и за гледаоце допадљива. Чак смо и ми готово као и домаћин добијали аплаузе. Играли смо изванредно. Коначан резултат био је опет нерешен 2:2! Мада смо заслужили да победимо, крајњи исход био је нерешен. И сад, требало је да одлучи коцка. Да, баш тако. Требао је да се извлачи цедуљица из „шешира“. Доста сам чврст човек, стабилан, али то нисам могао да издржим. Просто — побегао сам у свлачионицу. Отишла је по већина других: Галић, Владица, Миладиновић… И тамо смо утучени чекали. Онда су и други дошли. Сећам се, неко је рекао, не знам ко је то био:
— „Оде Хонвед даље!…“
— Да, само то је неко рекао. После тога за време проведено у свлачионици ни реч се није чула. Сви смо били као покопани. А имали смо и разлога — зашто тако да буде: играш боље, надиграш Хонведа код његове куће и на крају — „шешир“! И останеш кратких рукава! Ко не би био тужан…