Из претходна два наставка ове серије видели смо да је фудбалски клуб „Партизан“ доживео два узастопна кризна петогодишња периода, у којима није могао никако да консолидује своје редове, створи истинску шампионску екипу и забележи неки запаженији резултат у официјелним домаћим и страним конкуренцијама. Прву „петољетку“ озбиљне кризе (1965 — 1970), сменила је следећа, још депресивнија (1970 — 1975), у којој је Партизан остао поново кратких рукава.
Истини за вољу, у историји сва су законите појаве, године просперитета смењују обавезно године криза и обрнуто. Ипак, деценија апстиненције на плану освајања титула и трофеја у најмању руку је неуобичајена. А наш црно-бели клуб — хтели ми то или не — није унео у своје витрине пуних десет година ниједан шампионски пехар. Дода ли се томе да с пехаром маршала Тита наши фудбалери већ скоро две деценије нису оптрчали почасни круг, онда ситуација постаје више него алармантна!
Додуше, за „гашење пожара“ нисмо позвани ми, нити нам пада на памет да у том смислу дајемо рецепте, јер то је посао стручњака задужених да ствари доведу поново у ред. Но, то не значи да не можемо да укажемо на узроке који су до кризне ситуације довели. У прошлом наставку смо неке већ навели, али смо нагласили да су то они најдиректнији, површински — видљиви „голим оком“, који су и лаику јасни. Међутим, постоји један много дубљи, који се повлачи већ десет година и сеже у далеку прошлост. Његов рецидив надвио се на наш клуб још оне злокобне 1965-66. сезоне и од тада нас не напушта. Реч је о оној брзометној распродаји „златне генерације“ троструких узастопних шампиона, која је у једној ноћи (и то у зениту моћи) бездушно растурена.
Чудна ми чуда — рећи ће неупућени — зар се није то дешавало и другим фудбалским колективима, а ипак су успевали да се регенеришу брзо и поново успоставе свој шампионски корак. Не поричемо: дешавало се и другим клубовима да изгубе преконоћ своје асове. Али се исто тако, по правилу догађало да је клуб после тога за дуже време био лишен стандардног састава, физиономије игре, резултата и трофеја. О томе сведоче бројни примери прошлости. Навешћемо само неке.
Наш вечити ривал Црвена звезда имала је у периоду 1955-1960. изразито шампионски тим, који је у свакој од тих сезона освајао по неки национални трофеј. А онда, у цигло једној години, клуб су напустили Беара, Спајић, Зебец, Костић, Тасић, Шекуларац — и за „црвено-беле“ настало је „седам гладних година“! Још еклатантнији је пример комшијског националног фудбала — аустријског и мађарског. Први су у годинама 1953-54 распродали Оцвирка, Стојаспала, Мелхиора, Штритиха, Хубера, Декера, Динста и готово све остало што је вредело у бечком фудбалу и од тада се више никада нису вратили на путеве старе славе. Још драстичнији је био пад мађарског фудбала после догађаја из 1956. године. Легендарна „хусарска коњица“ Ференца Пушкаша напустила је земљу и, дотле сигурно прва фудбалска нација света, срозала се на колосек другоразредних европских сила!
Зашто је то тако? Одговор би за служио читаву студију, али његова есенција се може сажети у неколико речи: већи тренер од свих тренера, педагога и фудбалских учитеља је зрео, екстракласни играч поред кога, у „живој игри“, млад, даровит фудбалер најбрже учи и стаса. Конкретно: један Флоријан Алберт је титулом најбољег играча Европе (коју додељује париски „Л‘екип“) доказао да је фудбалер изузетних способности и дара, али би он несумњиво био још већи да је у националном тиму Мађарске дебитовао између једног Пушкаша, Кочиша, Божика, Цибора и Шандора! Исто као што би Драган Џајић досегао већу светску славу да га је којим случајем, на почетку каријере, као сарадник на левој полуци, дочекао Драгослав Шекуларац. И наши „црно-бели“ асови у овој несрећној деценији — Бора Ђорђевић, Вукотић, Пауновић — момци несумњивог талента и луцидности бележили би далеко веће резултате да на старту у „фудбалски живот“ нису били препуштени сами себи, већ учитељској палици диригената и саиграча као што су били један Васовић, Галић, Шошкић, Јусуфи и остали превремено демобилисани „црно-бели“ великани-претходници!
Ипак, упркос овако црном резултатско-трофејном билансу у минулој деценији „глади“, фудбалски клуб Партизан је забележио и једну величанствену победу, један изузетан тријумф какав није постигла ниједна претходна генерација. Но, о томе у наредном броју.