Још у гимназијским данима једном сам негде прочитао: „Бори се за част, то је једино достојно човека!“ У време када се формирамо као људи такве истине живота упијамо у себе, постају неки наш животни кредо и не слутимо колико ће то, касније, понекад бити тешко.
Ових дана Тодор Буља, новинар „Спорта“ и писац ових редова одговарали су пред Првим општинским судом у Београду. Тужили су нас ФК Слобода из Тузле, њен тренер Дуванџић и играч истог клуба Јусуф Хатунић, јер смо, наводно, клеветали клуб и горе поменуту двојицу. Током три претреса суд је дошао до материјалне истине и ослободио нас кривичне одговорности за оно што смо написали. Клевете није било! То је утврдио суд. Били смо принуђени да бранио своју част и углед редакција у којима радимо.
Са оне друге стране барикада били су наши дојучерашњи пријатељи, спортски другови из тузланског клуба. Зна се: Хатунић је нанео троструки прелом потколенице играчу Партизана. Од тог кобног дана тај несрећни младић лежи прикован за болесничку постељу. Он више не помишља на спортско борилиште; сад заједно са лекарима бије битку за оздрављење које га неће учинити спортски способним, али ће спречити, надајмо се, да постане трајни инвалид. Много је током бесаних ноћи пропатио Зоран Рацић. Издали су га већ нерви од тог дугог лежања; изгубио је концентрацију и више не може ни да учи. Недавно је од лекара тражио једну услугу: „Молим вас одсеците ми ногу, само једном да устанем!“
То је суду рекао Благоје Пауновић, вишеструки фудбалски репрезентативац када је био позван као сведок оптужених. Те речи су неком чудном језом испуниле судницу. У том муку се осећала трагедија једне угрожене младости; очај насилно прекинуте спортске каријере. Били су то тренуци када су људске таштине, увреде, оштре речи и све оно због чега смо били на суду изгледало тако безначајне у односу на оно што се догађало у том младом човеку. То је био први тренутак када су људи из ФК Слобода требало да одустану од оптужбе. Те вибрације етике морао је да осети и човек највеће умне скучености, а не озбиљни и паметни људи. Али, на жалост, у њима је биле више одважности када је требало, наводно, да бране свој угрожени углед, него када им је глас савести казивао да уз поштовања према жртвама Рацића треба одустати од сатисфакције.
Затим је, неки трен пре завршне речи, судија Боривоје Буњевачки прочитао телеграм који му је упутио Петар Рацић, отац настрадалог фудбалера. Речи родитеља ишле су из срца и пред њима би и камен морао да попусти. И тада је судија упитао заступника приватних тужилаца да ли и после овога желе да се суђење настави или повлаче тужбу. Одговор је био кратак: „Нема таква овлашћења“.
Модеран спорт, професионални, поготово, као да је одузео људима душевну дубину. Чини се да је на овом свету најважније победити; освојити бодове, бити испред својих ривала и у том махнитању заборављамо на етику, на норме обимног људског понашања. И крв нам се у спорту охладила према свему што је око нас ако није наше. Јер, како иначе објаснити тужбу људи из Тузле.
Многи упућени тврде да је требало да оптужени новинари буду само степенице преко којих ће тузлански прволигаш остварити своје намере; једна тактичка варијанта у стратегији да се Јусуфу Хатунићу смањи казна. Нека чак и није тако, али зар морал спортских радника није нешто лепо и чисто, нешто што је далеко од оног прљавог и муљевитог света који због свог самољубља и малих ствари заборавља оно велико и људско као што су етика, племенитост, саосећање…
Вероватно да је млади Рацић сишао са позорнице свог спортског успеха. Хатунић је остао. На суду није добио сатисфакцију. Можда је ипак нешто научио: да није пријатно изазивати језу код противника. А његове колеге које су продефиловале на суду управо су то рекле.
Спорт и етика морају корачати заједно!